Doviđenja Srbijo! Dobar dan Bratislava! II deo

Konzumiraj život_Milena Milošević

Ovo je drugi deo moje priče sa Evropskog Volonterskog Servisa. Prvi deo možete pročitati ovde.

Februar 2014.
Nakon odmora od nekoliko dana i 2 nedelje provedene u kancelariji usledio je i prvi radni kamp. Prvi radni kamp – prvi izazov. Radni kampovi su kampovi koji traju 2 nedelje sa 10 ljudi iz raznih krajeva sveta koji se okupe zajedno da bi radili na nekom projektu. U ovom slučaju to je bio bilateralni kamp samo između Slovaka i Japanca. Imali smo 2 nedelje da ulepšamo dane starijim osoba i deci sa poteškoćama u razvoju. Bilo je to iskušenje. Nikad nisam učestvovala na radnom kampu. Sada sam pomagala u koordinisanju. Olakšavajuća okolnost je što nisam bila sama. Sa mnom su bile Rita i još jedna koordinatorka.

Doputovali smo do malog gradića Prešova na istoku Slovačke u udruženje Barlička. Naravno, kao grupa koordinatora stižete prvi. Razmišljajući kako će grupa naših učesnika iz Japana stići do dogovorenog mesta oni su se već stvorili pred ulaznim vratima Barličke. Aya, Maiko, Tomoya, Kyomi i Hidehiro doneli su brdo poklona i hrane za sve nas tako da nismo imali problema sa osmišljavanjem programa. Jedan dan bila je to kultura Japana, pravljenje sušija, učenje da jedemo štapćima, moda i sađenje cveća.

Nekad su situacije u kojima smo se našli bile smešne, a nekad i zastrašujuće. Tek što smo ušli i počeli da se predstavljamo jedna baka je glasno zahrkala, a nekoliko trenutaka kasnije jedan deda je pao jer se najeo belog luka i pritisak mu je skočio. U tim trenucima vežbala sam svoju smirenost i liderstvo. Morala sam da umirujem druge iako ni sama nisam znala šta da radim.

Kada je vreme bilo lepo napolju 10 volontera sa različitih krajeva sveta vozalo je i pomagalo bakama i dekama iz udruženja da se prošetaju i odu da vide obližnju reku. To je bio pri put da nas je neko učio kako se koriste kolica, morali smo da budemo pažljivi i nismo smeli da dopustimo da nam se slučajno neka kolica okliznu ili da se u točkovima zaglavi neki kamen da ne bismo doveli bake i deke u opasnost.

02. Februar 2014_Prešova_radni kamp
~Kamp Barlička 2014~

Narednu nedelju proveli smo družeći se na donjem spratu sa decom sa poteškoćama u razvoju. Ima neka lepota u toj njihovoj neverovatnoj sreći i pozitivnoj energiji koju šire. Ta nedelja je vrlo brzo prošla, s obzirom da nas je prošla uspavala i prilično usporila pa smo i sami počeli da praktikujemo popodnevne dremke kao bake i deke. Svakih sat vremena nešto drugo i orginalno.
Povratkom sa kampa puna utisaka i japanskih slatkiša nisam mogla a da ne pomislim na lepotu života i na zahvalnost što učestvujem u ovakvom projektu. Najbolje od svega je što sam sama dospela ovde. Ponos.

Mart 2014.
U martu sam naučila šta znači administrativni posao i kancelarijski rad: unošenje podataka u excel, kako se skenira, fotokopira i štampa. Rita i ja smo imale i prezentacije po školama, gde smo pričale o svom iskustvu i Erasmus programu. Uvek je zanimljivo imati grupu stidljivih tinejdžera i po kog đaka koji se pravi da je faca, sa njima je uvek zabavno. Rita mi je uvek pomagala u radioničarskom radu, starija je i ima više iskustva. Ja sam pazila da ona ne pojede pseću hranu jer nije znala slovački.

Jedna od najupečatljivijih radionica bila je ona koju smo imali u internacionalnoj QSI Bratislava srednjoj školi. Raznolikost dece, njihov timski rad i mnogobrojna pitanja koja su mi postavljali iz sekunde u sekund su bili inspirativni. Oni su takođe učestovali sa nama i učili šta je volonterizam. Mi bismo organizovali rad u nekoj instituciji npr. da uredimo dvorištne nekog zabavišta i svi bismo radili zajedno na tome. Gde god sam išla isprobavala sam slovačke specijalitete brynzove haluški, kapustnicu i pila kofolu.

April 2014.
U aprilu sam išla kući i provela tamo par dana. Bilo je čudno. Kao da sam se vratila iz nekog drugog sveta. I niko nije mogo da razume ono što ja mislim i osećam.

Ovog meseca smo imali on arrival trening. To je trening gde svi EVS volonteri koji su na EVS-u u Slovačkoj dolaze na taj događaj. Po prvi put, nakon dugo vremena, osetila sam se kao da sam baš tu pripadam. Nas 20 delimo anegdote o svom volontiranju, svojoj zemlji i nekim običnim stvarima. Na treningu smo slušali korisne logističke stvari vezane za program, kako najbolje da iskoristimo ovu godinu, o svojim pravima, medicinskom osiguranju. Bili smo na čarobnom mestu koje inače zovu „slovačko more“ a nalazi se u Zemplinkoj Širavi. Kada sam se vratila usledile su prezentacije po školama i obeležavanje dana dece u centru za majke Prešporkovo. Sa decom smo smislili razne programe i igre, crtali, pisali i pevali.

Maj 2014.
Ceo mesec prošao je u pripremi za vođenje kampova. Imali smo 2 treninga: jedan teorijski i jedan praktični, koji su doprineli da budemo što bolji kamp lideri. Priprema je bila detaljna: od toga šta kuvati na radnom kampu do toga kako sa teškim učesnicima i šta raditi u slučaju povrede na radu. Trening je bio u Banskoj Štiavnici, čarobnom srednjovekovnom gradiću.

 

03. Mart 2014_Radionice sa decom
~mentorka Yuliya i ja, 1. maj 2014.~
05. maj 2014_Banska Štiavnici
~Niske Tatry; Vikend, radni kamp~

Kada bismo završili sa treningom obavezno smo išli u Klopačku, kuću čaja i tamo se sladili sa raznim kolačima i čajevima. Jedna soba je prekrivena sunđerima i to je bilo naše omiljeno mesto za izležavanje. Stigla sam da odem i na Niske Tatry, na vikend radni kamp, koji je vodila devojka koja me regrutovala za EVS, Olga. Prvi put sam išla tako visoko i vozila se žičarom. Dobro sam se opremila i kupila sebi planinarske cipele. Sreća je što sam ih imala jer kada smo se vraćali sa planine duvao je vetar, žičara nije radila i mi smo morali peške da se silazimo.

Rita i ja smo stigle par puta da odemo u termalni park Dunajska Streda da bismo se odmorile pred intenzivno radno leto.

Jun 2014. 
Stigao je i prvi letnji kamp – Horse race. Daaa! Kamp sa konjskim trkama. Bio je u mestu Zlatna na Ostrove. Živeli smo u kući blizu farme i svako jutro vozili smo biciklove 2km da bismo do farme došli. Naš zadatak je bio da pomognemo oko pripreme konjskih trka, farbamo i sklapamo prepreke i pomognemo oko održavanja farme. Opet 10 različitih ljudi i nacionalnosti, svi motivisani za rad i složni. Jedan dan nas je gazda farme pustio da jašemo konje, a pomagali su nam iskusniji članovi našeg tima. Ja sam se uplašila, to tako jednostavno izgleda kad vidiš nekog drugog a ja sam ovako samo čekala da me konj zbaci ili udari kopitom u glavu. Srećom, ostala sam živa i bez povrede.

06. jun2014_HOrce race_ja jašem konja
~Horse race kamp 2014, Zlatna na Ostrove~
06. jun 2014_ja na farmi
~ Farbali smo sebe i klupu, Horce race 2014~

Pored priprema za trke radili smo i u bašti brali višnje, čupali korov, hranili životinje i čistili štale. Eee da me je moja mama tada videla, slatko bi se nasmejala. Ja u gumenim čizmama neustrašivo zauzimam štalu i čistim je. Nisam volela nešto ni rad u bašti a ne čišćenje konjskog izmeta a vidite me sad – pravi farmer! Zalasci sunca bili su divni, sunce se utapa u obližnju reku a mi sedimo na šljunkovitim dinama. Kruna svega bio je poslednji dan prava konjska trka, gde smo mi bili sudije i ocenjivali skokove i prolazak kroz poligon. Bodrili smo Saru, koja je bila u našem timu a odlučila je da se oproba u trci. A na tomboli to veče svi smo dobili po šolju.

Jul 2014.
Prijavila sam se da vodim tinejdžerski kamp. Par dana nakon toga proklinjala sam sama sebe. Ovaj kamp bio je isprobavanje mojih granica kao lidera i kao osobe. Rad sa tinejdžerima nije lak, pogotovo onih koji ne žele da budu radnom kampu, već na odmoru. Jedan momak koga su poslali roditejlji bio je alergičan na travu – a tih 14 dana mi smo radili na kalvariji i sređivali travnati prostor. Roditelji momka iz Kadade su mi svakodnevno pisali da pitaju kako se njihov sin uklopio u grupu, da li je jeo, da li mu je hladno i milion drugih pitanja. Trebalo je da bude 3 lidera međutim jedna liderka se razbolela i morala je da se vrati kući. Nije bilo lako zavesti disciplinu a kao šlag na tortu imali smo i krađu. Ukraden je punjač za iphone, koji je bio prilično skup devojci iz Nemačke po koju je tata trebao da dođe na kraju kampa. Otkrili smo lopova, punjač je vraćen ali sve bilo zaista stresno.

07. jul 2014_Dečiji kamp
~Girls wanna have fun~

Aliii nije bilo sve tako crno, išli smo na ekskurziju u Bojnice – dvorac koji izgleda kao Diznijev dvorac. Posetili smo rudnik soli. Bilo je smešno videti nas 20 sa rudarksim kacigama i žutim mantilima. Ja sam uspela da se prosetam i do botaničke bašte, koja je bila ogromna i u sklopu nje nalazila se srednja škola. Tako da šta da vam kažem, uzbudljivo kao u filmu. U julu sam išla kući na par dana i tamo proslavila rođendan. Rita mi je svakodnevno pisala sa njenih kampova, pošto je ona bila u nekim nedovršenim zamkovima gde su spavali u šatorima i borili se sa slepim miševima. Ja sam, opet, dobro prošla.

Avgust 2014. 
Povratak u Barličku, ponovo srećna lica. Ovaj put pozvala sam mlađu sestru da ide sa mnom, pošto je bila malo kod mene u Bratislavi i onda smo zajedno išle u Prešov. Htela sam da vidi kako je u mom svetu, tako da sam bila i sestra i lider. Zajedno sa grupom otišli smo u Košice gde smo posetili trg, muzeje, popeli se na krov crkve. Jedan dan smo pravili gozbu kultura. Svi učesnici su pravili neko specifično jelo iz njihove zemlje i svi zajedno smo pravili kolače, testa i svašta nešto. Prava inspiracija bila je Branka, učesnica kampa u invalidskim kolicima. Lakoća sa kojom se ona kretala i smeškala sve vreme uticalo je na celu grupu.

08. avgust_Košice_sestra i lider
~Klopačka, Banska Štiavnica~

Septembar 2014.
U septembru sam vodila kamp u Integri. Kamp je bio dobar. Vodila sam ga sa Ritom u centru sa odaslima sa invaliditetom. Dve nedelje smo smišljali program. Takođe, uspeli da odemo do obližnjih muzeja i na piknik u park.

09. septembar 2014_radionica o Srbiji
~Integra kamp 2014~

Nakon ovih kampova Rita je učestvovala u organizovanju VEMa (Volunteer Evaluation Meeting), gde sam ja bila jedan od trenera, što je uvek zadovoljstvo. VEM je namenjen za mlade iz Slovačke koji su bili na kampovima u inostranstvu. Bilo je oko 30ak ljudi i slušali smo anegdote sa kampova. Dogovorila sam se sa devojkom koja je koordinarka organizacije koja se zove Včeli da održim prezentaciju i u domu za decu bez roditelja. Držala sam prezentaicju o Srbiji i ispitivala ih razna pitanja, bilo je sjajno.

Novembar 2014.
U novembru sam imala dosta slobodnog vremena. Stigla sam da obiđem Prag, Beč i Brno. U Prag sam išla sa Olgom na par dana. Tamo smo upoznale troje ljudi iz Indije sa kojima smo se stalno družile i skovale novi plan da je naša iduća destinacija Indija! Išle smo sa njima u Room Escape.  Naravno, imaginarna bomba nam je eksplodirala i mi nismo uspeli da osvojimo nagradu, ali bilo je jako zabavno, kao u igrici. Videle smo muzej voštanih figura, trgove, zanimljive zgrade i prošetale smo Karlovim mostom.
U Beču sam bila 5 dana kod drugarice Lejle iz Turske koju sam upoznala na kampu. Beč je zaista čaroban pogotovo tu oko vremena Božića i Nove godine. Prvi put sam bila na božićnom vašaru. Nisam mogla da odolim a da ne probam kojekakve slatkiše. Kao veliki ljubiteljke luna parkova otišle smo u Prater park, vozile se na ogromnom ringišpilu i točku. Bilo je magično. Prošetalo smo do svih onih mesta koje se predlažu turistima i do nekih alternativnih mesta sa kojima je Lejla bila upoznata. U Brnu sam posetila drugaricu koju sam upoznala na razmeni u Makedoniji i za jedan dan stigle smo da prepešačimo Brno i vidimo mnogo zanimljivih stvari.
U novembru se održala Potaborka. To je događaj u INEXu gde se odaje počast liderima i daje se generalna evaluacija kampova. Naravno, dobija se i seritifikat.

11. novembar 2014_dobila sam sertifikat
~Sa Potaborke, osvojih titulu Miss Care~

Decembar 2014.
U decembru sam dosta vremena provela popunjavajući svoj Youthpass, sertifikat koji se dobija nakon što se završi EVS. Sertifikat kompetencija koje ste naučili ili veština koje ste stekli na EVS-u.

12. decembar 2014_ (1)
~Middle term trening, Visoke Tatry~

Naravno morala sam da iskoristim priliku koja se ukazala i vodim vikend kamp ponovo na Zlatnoj na Ostrove i na taj način se oprostim od kampova za ovu sezonu. Farbali smo ogradu farme i pomogli oko hranjenja životinja. Ovog puta je bilo hladno pa smo pešačili ta tri jutra do farme. Moja višnjica na torti bio je middle term trening, koji kao što sama reč kaže treba da bude na polovini EVSa, ali pošto sam ja bila zauzeta kampovima dogovorila sam se organizatorima da ga uradim sa drugom grupom. Trening je bio na Visokim Tatrama koje su u to vreme bile prekrivene snegom.

12. decembar 2014_ (3)
~Visoke Tatry~

Retrospektiva cele godine vrtela se na tom treningu pred mojim očima i mnogo puta sa bila na rubu da zaplačem što se ova avantura uskoro završava.

12. decembar 2014_ (2)
~ Igra poverenja, Middle term trening~

I šta posle EVS-a?
Kada sam se vratila u decembru 2014. bilo je hladno, sve zavejano, belo. Praznici i praznična euforija. Odmah sam počela da se raspitujem za poslove i volontiranja. Moram priznati da mi je EVS jako značio da izgradim svoje samopouzdanje, stručnost i vežbam odnose sa ljudima. Nešto drugačije od onoga što nas uče na fakultetu. Pisala sam Nacionalnoj agenciji i oni su me uputili na “Hajde da…“, trenutno kontakt tačku za Erasmus u Srbiji.

Nakon mog poslatog mejla punog zvezdica i srca vezanih za moj EVS bila sam gost na treningu za akreditaciju i preko leta vodila 2 radionice u Knjaževcu i Nišu vezanih za moj EVS. Par radinonica održala sam i u Novom Sadu.

U februaru 2015. usledio je Annual EVS meeting, gde dolaze svi volonteri iz regiona koji su bili negde na EVS-u. Time se nije završilo moje EVS putovanje.
Prošle godine prvi put sam letela avionom, u Estoniju, u prelepi Tallinn kao prvi srpski Europeer. To je trening za sve oni koji su prošli neki Eramus program na kojem su nas učili na koji način da najbolje promovišemo svoje iskustvo. Kao deo treninga smo išli u škole u Tallinnu i organizovali radionice.

Moju priču o tom treningu možete pročitati ovde, nalazi se na sajtu SALTO SEE.
Kontakt tačka “Hajde da…“ organizuje zajedno sa lokalnim organizacijama radionice u Čačku, Pančevu, Zrenjaninu, Irigu i Pirotu na koje se i vi MOŽETE PRIJAVITI i upoznati me za informacije javite se na  milosevic.milena78@gmail.com

 

00. Budite srećni
~Nije samo roze, može biti i zeleno~

A gde sam ja sada?
Ja sam sada srećno zaljubljena i srećno zaposlena u Kako na Master i redovno sarađujem sa kontakt tačkom.

I za kraj:
Budite dovoljno luckasti i sanjajte veliko, verujte mi želje se ostvaruju!

Advertisements

Doviđenja Srbijo! Dobar dan Bratislava! I deo

Konzumiraj život_Milena Milošević

Ja se verovatno ni malo ne razlikujem od tragača. Od onih koji traže i zanose se šašavim mislima o tome kako ce im se sve želje ostvariti. Samo ako je želja dovoljno smela, dovoljno luckasta i maštovita nekako nađe načina da se ostvari. I dobiješ više nego što si očekivala/o.

Mama me uvek zamišljala sa koferima u rukama, kako se vraćam sa dalekog puta. Tokom treće godine studija ta njena zamisao je sve više imala smisla i ja sam radila na tome da se ona ostvari. U trećoj godini postala sam demotivisana za fakultet. Totalno. Nije me više interesovala ni psihologija. Videla sam kako izgleda taj svet volonterizma gde sam 6 meseci vodila projekat i putovala po Srbiji. Videla sam kako izgledaju interaktivne radionice. Stvarno nisam više imala koncentraciju da slušam po 3 sata dosadno predavanje. Jednostavno nisam. Tada sam znala da se nešto mora promeniti.

Želela sam praksu. Žudela sam za tim da počnem da radim sa ljudima, da budem u centru događaja. Da ja utičem na nešto i da nešto stvorim. Želela sam da budem nezavisna od roditelja, želela sam da odem u avanturu. Tada sam se setila jednog razgovora od pre par godina na jednoj razmeni u Makedoniji, o programu koji se zove Evropski Volonterski Servis (EVS). Guglala sam i zakazala sastanak u organizaciji koju sam odabrala da bude organizacija koja će me poslati (sending organizacija). Usledio je razgovor nakon kog sam saznala dosta logističkih stvari vezanih za program. Ono što je bilo najbitinje morala sam do EVSa da dođem sama. U narednih nekoliko meseci sam saznala šta znače – želja, upornost, odbijanje, premišljanje i ostvarenje sna.

Milena Milošević_Bratislava_EVS_INEX_Konzumirajživot (1)
~ Osmeh na putu sreće. Milena. Zemplinska Širava | Photo by Caro Tolkemit ~

Moj zadatak je bio da nađem sebi EVS program u bazi od njih hiljade. To je lakše ako bar otprilike znate šta hoćete. Tako sam se ja upustila u tu avanturu traženja sebe… I prakse. Potraga je trajala 2 meseca. U proseku kažu da traje 8. Uh, meni je i ovih 2 bilo mnogo. To je zaista bio jedan od najtežih perioda ikad. Skoro ceo februar i mart. Ja ni o čemu drugom nisam razmišljala. Slala sam mejlove svakoga dana: 5 za doručak, 5 za ručak i 5 za večeru. Svoj CV i motivaciono pismo svakodnevno sam prepravljala za raznorazne pozive, da bi bili prilagođeni temi.
Danima nisam dobijala odgovore, ili ako sam ih dobijala bilo je to da nisu imali slobodnih mesta sada ili da nisam primljena. Kada bih primila mejl da nisam primljena imala sam osećaj kao da me neko udario tiganjem po glavi, ali sam ga prebolela i nastavljala dalje. Nisam posustajala. Bila sam odlučna u svojoj nameri da odem.

Never-give-up.-Great-things-take-time_Konzumiraj život
I onda se desio taj momenat, dobila sam poruku da žele skajp intervju sa mnom. Moja trema je bila ogromna. Sećam se da sam na neka pitanja dala totalno pogrešan odgovor. Na pitanje da li znam šta je radni kamp, ja sam rekla da sam bila na kampovanju sa tatom i sestrom.
I onda čekaš. Ne možeš da spavaš i ne možeš da jedeš, proveravaš mejl svaka 2 minuta da vidiš da li je stigao odgovor. Te dve nedelje bile su najduže 2 nedelje. Ikad.
Sve dok jednog jutra nisam otvorila oči i mejl (često u isto vreme tih dana) i videla poruku YOUR VOLUNTEER ACCEPTED. Srce mi je u tom trenutku stalo i nisam mogla da dišem. Pa da li je moguće? Da li je moguće ljudi? Da li je moguće da sam uspela? Ja? Sama? Eeeeeeeeeej?? Knedla u grlu, neverica, tresu mi se ruke… Ma sva se tresem! Momentalno sam nazvala mamu, ne znajući ni kako da počnem rečenicu jer su suze počele da mi idu, sa sve skakanjem do plafona da jadna žena nije mogla da razume ni razlog zašto sam je nazvala a ne da sam primljena.

Milena Milošević_Bratislava_EVS_INEX_Konzumirajživot (9)
~ Gledam svet kroz roze – srcaste naočare. Bratislava | Photo by Caro Tolkemit ~

Ono što je na neki način smanjilo tu radost bilo je da EVS počinje u februaru i traje do decembra i oduzeo bi mi 2 akademske godine. To je ona dilema pred kojom su mnogi: Da li da pauziram ili ne? Po našoj kulturi trebala bih da završim četvrtu godinu pa onda lepo sve po redu a ne da ovako seckam (pošto sam u vreme apliciranja završavala treću).
Ali ja sam znala da treba da odem, nije postojao ni trenutak sumnje. Ili sam je mozda kao malo odglumila čisto da ljudi ne bi mislili da sam poludela?

Čitavih 11 meseci provesti u Bratislavi, od februara do decembra? Nikad toliko dugo nisam bila daleko od kuće. Koliko god izgledalo luckasto i šašavo ja sam imala jasnu viziju pred sobom. Doviđenja Srbijo, dobar dan Bratislava!
Ispite sam očistila u junu, ali zato sam završni rad razvukla do decembra. Znate već kako ide pisanje tih radova, traljavo i kilavo, kao i sve sto se radi na silu.
Nova godina prošla je u razmišljanjima o novoj godni predamnom, pred novim izazovima. Više puta sam zamišljala kako će da bude, ali jedno sam znala, a to je da sam sigurna. Januar je brzo prosao, pakovanje i ostale sitnice. Spakovan je kofer koji je bio težak kao ja. Idem.

U februaru 2014. avantura je počela. Kada sam stigla dočekala me moja cimerka iz Italije Rita i koordinatorka Mirka. Naselje gde smo živele bilo je puno obojenih zgrada. Naš stan nalazio se na 4. spratu u jednoj od njih. Sistem otključavanja je bio jako čudan, čak šestoro vrata sam morala da otključam da bih ušla u stan. Stan je bio divan i daleko iznad mojih očekivanja. Kasnije sam saznala da smo imale ludu sreću jer nemaju svi EVS volonteri ovako lep stan. Moja soba je bila mala: krevet, radni sto, orman, delfini na zidu i terasa. Kada sam se malo raspakovala krenule smo do centra da kupimo karticu za prevoz, koja je takođe pokrivena od strane naše host organizacije. Tamo smo sreli moju mentorku Juliju iz Belorusije koja nam je donela cveće. Divan gest! I još voli Balkan i Srbiju pa se odmah potegla priča! Bilo je odlično što je ona bivša EVS volonterka baš u INEXu i ohrabrivala me da će ova godina da bude sjajana.

Milena Milošević_Bratislava_EVS_INEX_Konzumirajživot (8)
~ Saša, Rita, Lucia i ja (s desna na levo) – u potrazi za turističkim info centrom, Bratislava ~

Nakon celog dana šetnje stigle smo u stan i konačno sam mogla da odahnem.
Naredne dane provele smo u kancelariji, koja je bila jako lepa, narandžasta. U kancelariji su nam pomogli da se što bolje priviknemo na sve i pokazali nam šta ćemo da radimo. Za sada to je bilo unošenje radnih kampova u bazu koje smo tokom leta vodile. Ja sam bila srećna. Pogotovo kada sam dobila svoj džeparac od 95 eura + 150 eura za hranu . Ne plaćam troškove, stan.. Divota!

Prva dva meseca meni su bila najteža. Ne samo zbog kulturnog šoka, novih obaveza, ljudi i organizacije nego zato što sam pre nego sto sam otišla bila na sahrani svog dede. Bila sam toliko opterećena sobom i sebično zaokupljena oko Slovačke i pripreme da nisam shvatala sta se dešava. Nisam shvatala da svog dedu neću više nikad videti. Iz osecaja krivice svako veče tih 2 meseca sam uveče tiho plakala. Znam, te stvari se dešavaju, ali kada se emocije poput dima od cigarete umešaju u priču i od njih postane skoro nemoguće disati, ne možete onda sebi objašnjavati da su to žalosti svakodnevnog života i da posle kiše dolazi sunce ili koji god vam kliše padne na pamet. Izdržala sam i to.

Pored Rite tu je bila i Caro iz Nemačke. Nas tri, tako različite a opet u tom trenutku tako slične, delile smo osećaj stranca negde daleko od kuća, daleko od onih nama poznatih lica, predela i navika. Caro je bila u velikoj sobi sa terasom i Rita i ja bismo uvek dolazile kod nje. Sećam se da smo to veče upalile sveće i smejale se tome kako smo blesave što sedimo u februaru na terasi okružene svećama. U vazduhu se osetio dah promene i znala sam da cu kada se vratim kući svet gledati drugačijim očima.

Milena Milošević_Bratislava_EVS_INEX_Konzumirajživot (10)
~ Rita, Caro i ja (s desna na levo) – veče uz toplu čokoladu, gitare i brkove, Bratislava ~

Ovo je samo priča kako sam došla u Bratislavu. Provela sam u njoj godinu dana. Ova priča je samo početak. I hvala Caro na divnim fotografijama.

Nastaviće se…

 

Korisni linkovi:

Evropska komisija: http://ec.europa.eu/index_en.htm

Salto SEE: https://www.salto-youth.net/

EVS database: https://europa.eu/youth/volunteering/evs-organisation_en

Kontakt tačka za Erasmus u Srbiji: http://www.hajdeda.org.rs/

I naravno ako imate nekih nedoumica slobodno se javite i pišite: milosevic.milena78@gmail.com

 

My Lebanese story

Lebanon – an amazing land with amazing people…a land which soul you should feel on your own skin.

On request of Ivana Krsmanovic I will share my Lebanese story with you that started after I graduated on The Faculty of Technical Sciences, University of Novi Sad, Department of Civil Engineering. At that time I had already worked for a construction company from Lebanon and I had the opportunity to visit that country. Negotiations about payment and conditions started. Of course I wanted to get out as much as possible from these negotiations but what really mattered to me was „just to get there somehow.“ I got the visa within two days. At the embassy were no crowds, people from Serbia do not often travel to Lebanon. The trip was delayed twice because of bomb attacks. At the end, my boss told me: Come if you dare, on your own responsibility. And I dared. The reaction of my boss in Novi Sad was – I do not like that you’re going because of the situation there … Imagine then my parents. I packed the most essential things in a suitcase (clothes, gifts, scarf „FK Vojvodina“ …) and went to the unknown.

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (5)
Beirut, view of the Mediterranean Sea

People say the first impression is always the most important. My „first impression“ was not like that at all. I arrived in Beirut shortly after midnight. The taxi driver who had to take me to Tripoli was 1.5 hours late – by now I have learnt that it is quite normal to be late there. The drive to Tripoli lasted a little longer than an hour and looked like the shooting of a Rambo film, army at every step – at that time the US accused Assad and the Syrian army of using chemical weapons, and everyone was waiting for the US attack on Syria and according to local logic the attack of Israel on Lebanon as well (try to understand this logic only if you’re born there!). Then I asked myself whether I am crazy, stupid or brave? Some combination of the three or three in one? Luckily they all stayed at home (US and theirs).

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (4)
Beirut, view of the Mediterranean Sea

The first days were stressful. Everything was new. New culture, new traditions. But it did not last long. I made new friends and we went on trips together. The first city I visited was Byblos – officially the oldest city in the world and the place where the alphabet came to Europe from. The capital Beirut I visited twice. Unfortunately only twice, because this city is a story for itself. Contrary to the claims of the „West“, people in this city, being either Muslims or Christians, live together without any problems. I’ve never seen so many churches and mosques side by side before.

The most of the time I spent in Tripoli. Tripoli is the second largest city in Lebanon and also the capital of sweets. The city is divided, like the whole Middle East. Some parts are developed, while other parts could be dangerous (as my colleague and friend from work Denny told me, I have never gone there so you neither should you). Public transportation does not exist. All drive by taxi – every taxi driver drives between two points in the city. As long as there is a free place they beep and someone is constantly entering or leaving the taxi. The taxi is only full when there are four people at the back two on the right of the driver and one on his left. The first mistake, that every foreigner makes, is to ask how much the ride costs. Then the ride can be (and it is) expensive. Clients should judge by themselves how much to give and often noone complains.

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (3)
Excursion with Fatima, Dalia and Khalid

I also made new acquaintances in the village where I stayed. One afternoon I went to buy a sweater. I went into the shop, said: Marhaba („greeting“ or something like that in Arabic) and somehow explained what I wanted to buy. After a successful transaction the worker asked me where I come from. When I said – from Serbia – he went on asking: Milosevic?! Fortunately, he is not always the first association to the word „Serbia“ for everybody. I had the honor over my best Lebanese friend Georges to meet the police captain of Tripoli. He shook my hand and asked: Djokovic? – And I proudly nodded.

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (2)
With Georges at work in Tripoli

While searching for similarities between the two countries the first impression is – the guest is the most important! Family values are still important there and more generations live under the same roof. During his stay the guest is a part of the family. In some parts of the country there is no electricity four hours a day (when I found it out, I asked if it is because of the war in Syria? The answer was: No, it is as it has been for thirty years!). Instead of turning on generators (who has), they assemble in the garden of a neighbor and talk about different things, play something like chess. Everyone brings something, to eat or drink. It reminded me of my childhood, when computer games were not so important, everybody played out in the street, at the playground. People are simply happy in there own reality, each in their own way. I did not notice they miss the „Western democracy“.
We Balkans are also similar to them in the way of thinking about things that determine our lives but we do not have any influence on them. Colloquially speaking – do not worry, it will be somehow. I was also adviced how to behave in embarrassing situations. E.g. one tip was – If someone stops you, and demands your wallet or mobile simply give it to them, do not argue! Or when they asked me if I had heard that there are some new positions for snipers … Now joking aside, with this I did not want to present them in an unserious light. They are just trying to live a normal life (which in its own way it is really normal because the above written should not be seen as a war report) in the circumstances the European would call abnormality. To understand abnormality as seen by the Europeans it could be explained like this: When someone asks me if it is wise to walk in the streets of Beirut and Tripoli after 11 pm, my answer is a contra question, whether it is wise to do that in the streets of Belgrade and Novi Sad? As a third similarity I could mention the Lebanese national football team (they do not have a national stadium), but about that I will not write now (fans know why).

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (1)
In front the office before I come back home; with Dalia, Hiba and Khalid

As of every experience some lessons can also be learnt here. In which way has this trip helped me? It has helped me to overcome all prejudice toward this world. Europeans say – Oh, these people are rude; and what about us (and this is true for the rest of Europe too), the most famous shows are shows like The Farm, Big Brother … When older people get on a bus or train in which there are no more free seats, almost all young people turn their heads away (even in Germany). We say they are dangerous. Just look at our high schools where students beat teachers or fan (sport) groups terrorize entire cities. After meeting local young people, I have realized that we have very similar problems. Being normal is not fancy. I suggest to everyone to take the advantage of the opportunity and go there. You should not believe me or to others, you should „feel“ the soul of Lebanon on your own skin. That world is not better or worse than ours, just different and in its own unique way, wonderful. This is my message to you and this is the reason for my involvement to this text.

Although I spent only three months there, I earned experience for three lives, not to talk about friends. After two years (in December it will be two years from my return) I have only now found the answer to the question if I am crazy, stupid…etc. Someone else, privileged. I had the privilege to get acquainted with an amazing land and its amazing people. When I call some stories, excursions or my friends from Lebanon to my mind I feel homesick like in the way I think of my family and friends in Serbia or in general of Serbia. Although I left the company in the meantime through which I was there – and almost a year looking for new challenges in Germany (which is undoubtedly more developed than Lebanon but can not be put in a line with it) – through Facebook, Skype and WhatsApp I am always in touch with my Lebanese. Among the first they congratulate me for Christmas, my birthday. They always aks when I’ll be back, and my answer is always the same – I live for that day because my Lebanese story is not over yet!

Moja libanska priča

Ivan Kovacs_Konzumiraj život

Liban – jedna divna zemlja sa divnim ljudima…zemlja, čiju dušu trebate osetiti na svojoj koži.

Na zahtev Ivane Krsmanović podeliću s vama moju libansku priču koja počinje nakon što sam odbranio diplomski rad na Fakultetu Tehničkih Nauka u Novom Sadu, Departman za Građevinarstvo. S obzirom da sam u to vreme već radio za jednu građevinsku firmu iz Libana, ukazala mi se prilika da poslovno posetim tu zemlju. Počeli su pregovori oko plate i uslova. Naravno, hteo sam da izvučem što više iz tih pregovora. Zapravo, jedino bitno mi je bilo samo da odem nekako tamo. Vizu sam dobio u roku od dva dana. U ambasadi nije bilo gužve, ne idu ljudi iz Srbije često u Liban. Jedva sam dočekao da krenem. Dva puta smo odložili putovanje zbog bombaških napada. Na kraju moj šef mi je rekao: „Dođi ako smeš, na svoju odgovornost.“ A ja sam smeo. Reakcija moje šefice u Novom Sadu je bila: „Ne sviđa mi se što ideš, s obzirom na tamošnju situaciju…“ Zamislite tek onda moje roditelje! Spakovao sam najbitnije stvari u kofer (nešto od garderobe, poklone, šal “FK Vojvodina“…) i pošao u nepoznato.

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (5)
Beirut, pogled na Sredozemno more

Kažu da je prvi utisak uvek najbitniji. Moj “prvi utisak“ nije imao nikakve šanse. Stigao sam u Beirut nešto posle ponoći. Taksista koji je trebao da me vozi do grada Tripoli je kasnio 1.5h. Vremenom sam shvatio da je to tamo sasvim normalno i da je dobro što je samo toliko kasnio. Put do Tripolia je trajao nešto duže od sat vremena a izgledao je kao snimanje „Rambo“ filma: vojska na svakom koraku. U to vreme su Ameri optužili Asada i sirijsku vojsku da su upotrebili hemijsko oružje, pa su svi čekali američki napad na Siriju i po nekoj tamošnjoj logici napad Izraela na Liban (pokušaj da shvatiš ovu logiku samo ako si tamo rođen!). Tad sam postavio sebi pitanje da li sam lud, glup ili hrabar? Neka kombinacija ili pak tri u jedan? Srećom, svi su ostali kod kuće (Ameri i njihovi).

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (4)
Beirut, pogled na Sredozemno more

Prvi dani su bili stresni. Sve je bilo novo. Nova kultura, novi običaji… To je trajalo kratko. Ubrzo sam stekao nova prijateljstva i usledili su prvi izleti. Prvi grad koji sam posetio bio je Biblos – zvanično prvi grad na svetu i mesto odakle je azbuka došla u Evropu. Glavni grad Beirut posetio sam samo dva puta. Nažalost, samo dva puta, jer taj grad je priča za sebe. Suprotno tvrdnjama „sa zapada“, ljudi u tom gradu bili su muslimani ili hrišćani, lepo žive zajedno. Nigde još nisam video toliko crkava i džamija jedne pored drugih.

Najviše vremena sam ipak proveo u Tripoliu. Tripoli je drugi najveći grad u Libanu i ujedno glavni grad slatkiša. Grad je podeljen, kao i celi Bliski istok. U nekim delovima kad čovek prošeta ima osećaj kao da se nalazi u jednom razvijenom gradu, dok u nekim drugim delovima grada ni u mislima ne sme prošetati. Kako mi je moj kolega i prijatelj sa posla Denny rekao: „Ni ja ne idem tamo, pa nemoj ni ti.“ Javni prevoz ne postoji. Svi se voze taksijem – svaki taksista vozi između dve tačke u gradu. Dokle god ima mesta u taksiju sviraju i stalno neko ulazi ili napušta taksi. Taksi je pun tek kad nazad “sednu“ četiri putnika, desno od vozača dva, a levo od vozača jedan putnik. Prva greška, koju svaki stranac napravi, je da pita koliko vožnja košta. E onda vožnja zna da bude (i bude) skupa. Mušterija treba sam da proceni koliko će da da i uglavnom niko se ne buni.

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (3)
Izlet sa Fatimom, Dalijom i Khalidom

Nova poznanstva nisam stekao samo na radnom mestu već i u selu gde sam stanovao. Jedno popodne otišao sam da kupim duks. Ušao sam u prodavnicu, rekao: Marhaba (“pozdrav“ ili tako nešto na arapskom) i nekako sam objasnio šta hoću da kupim. Nakon uspešnog poslovanja radnik me pitao odakle dolazim. Samo što sam rekao da sam iz Srbije usledilo je još jedno pitanje:“Milošević?!“ Srećom, nije on svima prva asocijacija na reč “Srbija“. Imao sam čast da preko mog najboljeg libanskog prijatelja Georgesa upoznam kepetana policije grada Tripolija. Pružio mi je ruku i pitao: „Đoković?“ – a ja sam ponosno klimao glavom.

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (2)
Sa Georgesom na poslu u Tripoliu

Tragajući za sličnostima između dve zemlje, kao prvo pada mi na pamet – gost je zakon! Tamo su još bitne porodične vrednosti i više generacija živi ispod istog krova. Kad nekoga ugoste to ne rade formalno, već se trude da gost za to vreme bude deo porodice. U nekim delovima države četiri sata dnevno nema struje. Kad sam to saznao, pitao sam da li zbog rata u Siriji? Odgovor je bio: „Ma jok, to je tako već trideset godina!“. Ipak, umesto da uključe generatore (ko ima), skupe se u dvorištu jednog komšije i pričaju o raznim stvarima, igraju nešto slično šahu. Svako donese nešto, kolač, sok. To me podseća na svoje detinjstvo, kad kompjuter igrice nisu još bile od kruncijalne važnosti, već se družilo na ulici, na igralištu. Ljudi su jednostavno sretni u svojoj tamošnjoj stvarnosti, svako na svoj način. Nisam primetio da im fali “zapadna demokratija“. Ono u čemu smo mi balkanci još slični njima je način razmišljanja o stvarima koje određuju naše živote, a na koje ne možemo da utičemo. Žargonski rečeno – ma opušteno, biće nekako. Dobijao sam i savete kako da se ponašam u neugodnim situacijama. Npr. jedan savet je glasio ovako – „Ako te zaustave, i traže tvoj novčanik ili mobilni, samo im daj, nemoj se buniti!“ Ili kad su me pitali da li sam čuo da je raspisan konkurs za snajperiste… E sad šalu na stranu, ovim nisam hteo da ih predstavim u neozbiljnom svetlu već da kažem da znaju biti opušteni i da pokušavaju živeti normalan život (koji je na svoj način stvarno normalan, jer gore napisano ne treba shvatiti kao ratni izveštaj) u toj, za nas Evropljane nenormalnosti. Zamisliti to “za nas Evropljane nenormalnost“ lako možemo na sledeći način: Kad me neko pita, da li je pametno prošetati ulicama Beiruta ili Tripolia posle 11 p.m., moj odgovor je: „Da li je pametno to učiniti ulicama Beograda ili Novog Sada?“ Kao treća sličnost pada mi na pamet fudbalska reprezentacija Libana (nemaju nacionalni stadion), ali o tome sad ipak neću pisati (navijači znaju zašto).

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (1)
Ispred kancelarije pre nego što sam krenuo kući; sa Dalijom, Hibom i Khalidom

Kao iz svakog iskustva, možemo i iz ovog izvući pouke. U čemu mi je pomoglo ovo putovanje? Pomoglo mi je da pobedim sve predrasude prema tamošnjem svetu. Evropljani kažu – Ma ti ljudi su nekulturni; a kod nas (a to važi i za ostatak Evrope) najgledanije emisije su emisije poput Farme, Velikog brata…. Kad stariji ljudi ulaze u autobus ili voz u kojem nema više slobodnih mesta, gotovo svi mladi okrenu glave (čak i u Nemačkoj). Kažu da su nasilni. Pogledajmo samo naše srednje škole u kojima đaci biju nastavnike ili tzv. navijačke grupe terorišu čitave gradove. Nakon što sam upoznao mlade ljude iz tog kraja, shvatio sam da imamo jako slične probleme. Biti normalan više nije „fensi“, već što si veći kreten, to si više napredan. Predlažem svima da, ko god ima priliku da ode tamo, to iskoristi. Ne trebate verovati ni meni ni drugima, već trebate “osetiti“ dušu Libana na svojoj koži. Nije taj svet ni bolji ni lošiji od našeg, jednostavno je drugačiji i na svoj jedinstven način prelep. To je moja poruka vama i to je razlog mog angažovanja oko ovog teksta i da me Obradovka tj. Ivana Krsmanović više ne smara:“Aj napiši nešto, pleaseeee!“

Iako sam svega tri meseca proveo tamo, stekao sam životno iskustvo za tri života, ne pričajući o prijateljima tek. Na postavljeno pitanje da li sam lud, glup… itd., našao sam odgovor tek sad nakon dve godine. Nešto četvrto sam bio: privilegovan. Imao sam privilegiju da upoznam jednu divnu zemlju sa divnim ljudima. Kad se setim nekih story-ja, izleta i uopšte ljudi iz Libana, osećam nostalgiju kao kad mislim na svoje iz Srbije ili uopšte na Srbiju. Bez obzira što sam u međuvremenu napustio firmu preko koje sam tamo bio – i već godinu dana tražim nove izazove u Nemačkoj (koja je nesporno razvijenija od Libana, ali ipak ne može na crtu sa njim, barem kod mene) – preko Facebooka, Skypea i WhatsAPP-a stalno sam u kontaktu sa svojim Libancima. Među prvima mi čestitaju Božić, rođendan. Često pitaju kad ću se vratiti, a moj odgovor je uvek isti: Živim za taj dan, jer moja libanska priča još nije gotova!

Studentske razmjene tvoje „Zamisli“ transformišu u „Otputuj“. Torino!

Dragana Tošić_Konzumiraj život

“Zamisli i otputuj“. Baš tako je bilo. Ako ovoj rečenici dodamo još i: „okupi oko sebe ljude koji žele da idu na isto mjesto, makar vam ta želja bila jedini povod da se upoznate“, dobićemo najkraći opis onog o čemu želim da vam pišem. Mogla bih reći da je ta rečenica opis mog života u poslednje vrijeme, ali sad ću izdvojiti ovo putovanje.

„Bilo bi dobro da napravimo razmjenu između antena u našim gradovima.“ – rekao mi je Franc, italijanski učesnik događaja čiji sam organizator bila tog ljeta 2014, a koji se odvijao u vrijeme Exit festivala u Novom Sadu. Antenama nazivamo lokalne kancelarije studentske organizacije AEGEE. Ja sam član novosadske antene, a moj sagovornik je član AEGEE-a u Torinu. Veoma zanimljiva ličnost. Italijan koji priča srpski jezik bez greške, sa mnom se dopisuje isključivo na ćirilici, obožava tambure, studira balkanologiju i zna više srpskih kola nego ja. To i nije tako teško. Ipak, Italijan… “Da, da, dobra ideja.“ Ovo sam u tom trenutku, dok smo putovali ka Sea Dance festivalu, izgovorila kao ono “we should totally do it“, iz svake američke serije, gdje na kraju niko ništa ne uradi u vezi sa pomenutim (primjer…). Jer, to smo mi, ljudi. Lako je reći, rijetko ko i uradi nešto. Sve dok te neko ne pokrene i dokaže da je moguće.

U ovom slučaju, on je bio pokretač. Ipak je bio član AEGEE-a duže nego ja i znao je veoma dobro šta je sve moguće napraviti ako samo postoji želja.

U trenutku kad je, devet mjeseci kasnije, ekipa od osmoro Italijana stigla u Novi Sad i kad smo ih pokupili na željezničkoj stanici, shvatila sam – avantura počinje!

Železnička stanica u Novom Sadu_Konzumiraj život
Železnička stanica u Novom Sadu
Istraživanje Novog Sada_Konzumiraj život
Istraživanje Novog Sada |Photo by Tajana Medaković

Šest dana provedenih u Novom Sadu izgledala su ovako: svako je bio smješten kod nekog od nas osmoro, obilazili smo grad i usput im pričali o istoriji, gledali smo naše filmove, jeli našu hranu, roštiljali na Stražilovu, igrali fudbal (Srbi protiv Italijana u majicama sa natpisom “Srbija“), degustirali karlovačka vina, harali Beogradom, izlazili na naša omiljena mjesta… Stvorili smo tako sjajnu atmosferu i povezali se jedni sa drugima kao da smo dugogodišnji poznanici. Svima smo im dali srpska imena.

Sremski Karlovci_Konzumiraj život
~Andrea i Francesco, tj. “Dušan i Vladimir“~

Pauza od sedam dana, a onda – pakovanje! Unajmili smo kombi i pronašli vozača i krenuli. Prvog maja 2015. nas osmoro iz Novog Sada otisnulo se u novu avanturu.

Italija je zemlja u kojoj postoji najviše AEGEE antena. Ja kao razlog za to vidim – njihov ležerni duh i ljubav prema druženju. Ljudi znaju da uživaju i organizuju druženja. Nama je bilo čudno zašto su jedno veče kad smo izašli u Cactus, klub u Ulici Laze Telečkog, svi naši gosti izašli ispred kluba. Odgovor? – da se druže i razgovaraju! Tako je bilo i kad smo otišli kod njih.

Ljudi iz jedne od njihovih antena, AEGEE Udine, kad su čuli da putujemo u Torino predložili su nam da dođemo i prespavamo kod njih na putu do tamo, jer put koji traje oko 17h nije jednostavan za vozača. Tako je i bilo. Upali smo na događaj koji su oni već organizovali za članove iz regiona, otišlli na njihovu žurku, spavali smo u vrećama za spavanje u fiskulturnoj sali gdje i oni i bilo nam je odlično!

Ekipa u spavaćoj sobi_Konzumiraj život
Naša ekipa u “spavaćoj sobi“

Sutradan, city tour kroz Udine, gradić za koji mnogi nisu ni čuli, pa nastavak puta ka destinaciji.

Koliko puta u životu možete čuti od vozača koji je 15ak godina stariji od vas da sam predloži “Hoćemo da svratimo u Veneciju? Nisam nikad bio.“  Sačekaj da razmislimo!

Venecija_Konzumiraj život
Venecija. Kad smo već usput.

A onda, nakon 8-9 sati, Torino!

Torino_Konzumiraj život (3)
Dobrodošlica naših drugara
Torino_Konzumiraj život (2)
Torino. | Photo by Vesna Tošić
Torino_Konzumiraj život (1)
Torino, Piazza Castello. | Photo by Tajana Medaković

„Da mi je neko rekao…“ Koliko često izgovaramo ovakvu rečenicu? Ja svaki put kad proživim nešto upečatljivo volim da se vratim unazad, da mislima skoknem do vremena kad je to nešto bilo tek ideja, da razmislim u kom sam stanju duha bila prije tog događaja. I uglavnom dođem do toga da nisam mogla ni da zamislim šta ću proživjeti. Naravno, možemo mi da zamišljamo do sutra, ali ništa ne može da se mjeri sa dobrim, starim življenjem.

Dakle, da mi je neko tog jula 2014. rekao da ću zaista sledeće godine harati Torinom, tim kraljevskim gradom, sa tako divnom ekipom ljudi, to bi mi bila tek daleka misaona imenica. Šta je najljepše od svega? To što su me sa gradom upoznavali njegovi stanovnici, studenti, sad već moji prijatelji.

Neko od njih je znao da ispriča kako je Torino jedini grad na svijetu koji, prema legendi, istovremeno čini globalni trougao crne (zajedno sa Londonom i San Fransiskom) i bijele magije (sa Lionom i Pragom). Neko je znao da ispriča anegdotu o tome zašto zgrade imaju toliko lukova – zato što je Vittorio Emanuelle naredio da se tako gradi, da mu ne bi smetalo sunce dok šeta. Neko je ispričao o crkvi Santuario della Consolata i o zanimljivim slikama koje se u njoj nalaze. Neko je znao da napravi najbolji espresso i nauči nas kako da koristimo tu ludu džezvu (lažem, morala sam da gledam tutorijal na YouTube-u, jer sam se jedno jutro probudila prije svog domaćina i očajnički sam željela kafu :D), neko da napravi Negroni, koktel koji, pored mnogih drugih sjajnih stvari, potiče iz Torina.

Negroni_Konzumiraj život
Negroni. | Photo by Tajana Medaković

Vodili su nas na veliku tržnicu u gradu, Mercato di Porta palazzo, gdje se osjeti život mještana. Pijace imaju nešto posebno, zrače duhom mjesta u kojem se nalaze. Tražili su sa nama najbolju radnju u kojoj ćemo kupiti ukusnu čokoladu Gianduia – ne postoji bolji suvenir. Vodili su nas u Egipatski muzej, drugi najveći na svijetu, u muzej filma u predivnoj Mole Antonelliana.

Muzej Filma Mole Antonelliana_Konzumiraj život
Muzej Filma Mole Antonelliana
Muzej Filma Mole Antonelliana_Konzumiraj život (2)
Muzej Filma Mole Antonelliana | Photo by Tajana Medaković

Spremali su za nas pastu na sto načina, pravili nam piknik u parku. Pokazali su nam izvanredni pogled na cijeli grad (slično našoj tvrđavi, samo je prizor drugačiji ), sa brda na kom se nalazi crkva Monte dei Cappuccini. Pokazali su nam kako se zabavljaju, kako odmaraju, kako dočekuju goste širokogrudo i čine da njihov boravak bude za pamćenje.

Pogled na grad i Mole Antonelliana sa Monte dei Cappuccini_Konzumiraj život
Pogled na grad i Mole Antonelliana sa Monte dei Cappuccini. | Photo by Tajana Medaković

„Ponekad tako napravimo Balkansko veče, obučemo neku odjeću karakterističnu za vaše zemlje, puštamo balkansku muziku, donesemo balkansku hranu i bude nam sjajno!“ – rekla mi je Michela, djevojka Andree, jednog od učesnika razmjene, kojem smo dali ime Dušan
„Da li je među vama neko sa Balkana?“ – pitala sam.
„Ne. Jednostavno nam se sviđa taj duh.“ – odgovorila je.
Bila sam oduševljena.

Ono što je mene oduševilo iznad svega doživljenog u ovom magičnom gradu jeste jedan događaj – Marmelada d’oc, koji se u Torinu organizuje svake prve srijede u mjesecu. Radi se o sledećem: grupa muzičara koji se možda i ne znaju od ranije okupi se na nekom od mnoštva trgova u gradu i donesu narodne instrumente. Oko njih se ubrzo sakupi masa od nekoliko stotina ljudi, jer je ovaj događaj poznat stanovnicima grada. I onda, magija počinje. Muzičari počinju da sviraju narodnu muziku, bez prethodnih dogovora, bez pisanih nota, samo krenu i stvaraju atmosferu, koju masa dodatno rasplamsa plešući narodne plesove. Nekoliko stotina ljudi formira ogromni krug i prosto – plešu! Partneri se smjenjuju, ako na početku ne znate korake, već nakon nekoliko etapa ste u igri i počinjete da se osjećate dijelom ove cjeline. Osjećaj koji ne može da se opiše. Pretpostavljam da su se tako ranije osjećali naši seljaci u kolu, kad su se okupljali i stvarali taj osjećaj zajedništva kroz ples.

Bogatstvo ove razmjene se, kao i sve u životu, najviše mjeri ljudima koje upoznaš. Mi smo imali miks za pamćenje: student istorije, koji je i o našem i o njihovom gradu znao da ispriča više od svih nas i od kojeg sam mnogo naučila i uživala slušajući ga; student elektrotehnike, sa kojim sam pričala o stvarima kao što je arduino i na kom projektu radi sa drugovima; muzičar koji nam je svirao srpske i italijanske pjesme na svojim već poznatim ukulele-ama; studenti vinogradarstva i biotehnologije koji su izvuklli našu posjetu vinariji u Torinu, postavljajući smislena pitanja vlasnicima i tako osvjetlali obraz i nama koji pojma nemamo koje vrste kiselina u vinu postoje ni šta to znači na kraju krajeva… Košarkaši, pravnici, medicinari, sanjari, plesači, istraživači, avanturiste, gejmeri…svi smo se našli na istom mjestu i jedni drugima ostavili utiske koji su obojili naša sjećanja na ovaj period i ostaće u nama još dugo.

Ispraćaj iz Torina_Konzumiraj život
Ispraćaj iz Torina

Djelić atmosfere iz našeg kombija…

Poslednji dan razmjene, tek krenuli nazad kući. Svi ćutimo. Odjednom:
Rada: Gdje ćemo na sledeću razmjenu??
Tajana: Španija!
Rada: Može! Valensija!
Dragana: Hej, ovo je kao u nekom filmu. Koji ono…
Alen: SVAKI!
Vozač: A da svratimo i u Milano? Sad?
Naravno, pristali smo!

Studentske razmjene imaju posebnu čar. Mogu da tvoje Zamisli transformišu u Otputuj. I da te obogate za cijeli život. Neke stvari možeš samo dok si student.
Mjesec dana posle naše razmjene dobila poruku od Dušana: „Hej, pravimo u julu 2015. Ljetni univerzitet, želiš li da dođeš i budeš naš pomoćnik?“ Nisam morala ni da razmišljam. Torino? Opet? Sa još većom ekipom? Gdje mi je kofer?! Otišla sam i tamo, naravno. O tome drugom prilikom.

Ostaje mi još da kažem ko sam ja.

Ja sam Dragana. Studiram Geodeziju i geomatiku na FTN-u u Novom Sadu.
Čvrsto vjerujem da oko sebe okupljamo ljude koji u sebi posjeduju bar jednu nit koja osciluje na istoj talasnoj dužini kao neka koju mi posjedujemo. Vjerujući da svaka osoba u sebi ima milion tih niti, koje osciluju na raznim talasnim dužinama, nije za čuditi što neko može da se poveže sa najrazličitijim ljudima i da u vremenu provedenom sa njima pronađe satisfakciju. Ja sam takva. Imam previše interesovanja i ne bih podnijela da moram da se zatvorim u jedno polje djelovanja u životu i da upoznajem ljude iz samo te branše.
To je jedan od glavnih razloga zbog kojih sam se već od prve godine studija upustila u aktivizam u interdisciplinarnim studentskim organizacijama. Što se moj krug prijatelja sve više širi, i brojčano i geografski, a i po broju kvalitetno provedenih zajedničkih trenutaka, sve sigurnija sam da je taj aktivizam bio pun pogodak.

 

Doručak u Rimu, ručak u Riu i večera u Miamiu

Konzumiraj život_Jelena Nedeljković

Dugo me je Ivana čekala da joj pošaljem nešto što bih napisala i podelila sa svetom. Sa VAMA, koji želite da budete bolji deo njega. Na pitanje koje sam joj postavila:“ A šta želiš da podelim sa VAMA?“ Ona mi je odgovorila pitanjem: „Šta ćeš pričati svojim unučićima?“ Prvo pitanje koje mi se javilo kao odgovor na njeno, jeste: „A šta neću!?“ Zaista ne znam da li ću prvo da im ispričam da im je baka bila nomad savremenog doba, kojega ništa nije moglo zaustaviti u sanjarenju a i kasnije u ostvarivanju tih snova, ili kojega tlo nikada čvrsto nije držalo na istom mestu, i da sam se često pitala čemu mi služe stopala, kada imam krila sa kojima letim?

Hongkong, Honkong
Hong Kong, Hong Kong

Elem, long story short- Moje ime je Jelena i ja sam neko ko većinu svoga vremena provede na 10.000 metara iznad zemlje. Da! Ja sam stjuardesa, cabin crew, flight attended, air hostess, ili kako ja to volim kroz šalu da kažem – leteća konobarica. Moja tipična nedelja izgleda ovako: Doručak u Rimu, ručak u Riu i večera u Miamiu.

Mnogo ljudi mi je pisalo i postavljalo mnoga pitanja u vezi sa poslom kojim se bavim. Ovo je idealna prilika da sa svima VAMA podelim svoju priču. Bar deo nje. Većina VAS je upućena koliko je teško dobiti ovaj posao, pogotovo za najbolju kompaniju na svetu, za koju, slučajno ili ne, ja letim. Da, bilo je teško. U Hayatt-u na interview je došlo nas 1000. Nas 10 je došlo u Dohu, prestonicu zemlje u kojoj danas živim (u proseku 7 dana u mesecu). Da li sam bila lucky, da li sam se dobro spremila, ili moj uspeh mogu prepisati sudbini- ne znam, ali ono što sigurno znam jeste da sam to jako želela i da sam iskreno verovala u sebe.

Safari, UAE
Safari, UAE

Nije lako napustiti zemlju u kojoj si rođen, zemlju gde je tvoja porodica, gde su tvoji prijatelji, gde je tvoja kultura, hrana, muzika, energija. Ja sam neko ko je večno zaljubljen u Novi Sad, tvrđavu, kej, Dunav. I ja sam neko ko je došao u grad koji ni po čemu nije sličan gradovima odakle mi dolazimo. Sve je bilo drugačije za mene. Religija, kultura, jezik, muzika, hrana, ljudi, arhitektura, energija.

Abu Dhabi, UAE
Abu Dhabi, UAE

Kroz svoj posao sam imala tu sreću da za godinu dana kročim na svaki kontinent ove divne zemlje, da upoznam kulture celog sveta, da osetim mirise koje ne mogu rečima da opišem, da probam hranu za koju nisam znala ni da postoji, da čujem zvuke koji bude sva čula… I ono, meni najvažnije, da steknem prijatelje za ceo život. Slobodno mogu da kažem da na svakom kontinentu imam nekoga ko će se uvek radovati mojoj poseti.

Zanzibar, Tanzania
Zanzibar, Tanzania

Većina ljudi kada se spomene termin „stjuardesa“ pomisle: „Ah, kako divno! Samo se smeješ i obilaziš ceo svet! I još si plaćen za to!“ Divno zvuči! Ali, na žalost ili sreću, daleko je od istine. Ista ta većina ljudi ne zna da je stjuardesa lišena svoga sna bar 4h pre nego što ćete je vi ugledati i da će bar jos 1h provesti u avionu nakon što će vam poželeti lep boravak u gradu u koji ste upravo sleteli. Isto tako, ta ista stjuardesa na letu je 100 in 1! Neko ko će biti zadužen da vas osigura, nahrani, „napoji“, sasluša vašu životnu priču, pričuva dete, pruži prvu pomoć, i na kraju neko ko je obučen da vam spasi život. Slobodno mogu reći da je stjuardesa konobarica, superžena, psihijatar, dadilja, spasilac i još mnogo toga.

Bankog, Tailand
Bankog, Tailand

Kada radite tako da ste ograničeni ne samo vremenski nego i prostorno, dešavaju se stvari koje nisu tipične za neke „normalne“ poslove, kojima se „normalni“ ljudi bave. Kao što sam već rekla, mi zaista radimo više poslova u jednom. Onaj deo posla, meni najdraži, jeste kontakt sa ljudima. Kada radite u toj tubi, avionu, i u prilici ste da se dnevno susretnete sa stotinama ljudi, nemoguće je a da se ne susretnete sa stotinama situacija. Svaki život ima svoju priču. Koliko sam samo priča  doživela?! Na jednom malom mestu možete videti ljude koji idu na odmor, ljude koji žure na poslovne sastanke, tek venčane parove koji su se uputili na medeni mesec, parove koji se svađaju, parove koji će to tek postati, starije bračne supružnike koji u penziji provode svoje vreme putujući, ljude koji su ostavili sve kod svoje kuće i uputili se u nepoznati svet kako bi teškim radom zaradili da prehrane svoje porodice. Možete videti žene, majke koje su ostavile svoju decu da bi otišle da čuvaju tuđu, ljude koji imigriraju zbog posledica ljudske gluposti, sportiste koji idu na svetska prvenstva, studente koji idu na Univerzijade, bolesnike koji prelaze okean kako bi otišli na operaciju koja će im spasiti zivot, ljude koji u kargu ne nose kofere nego drage osobe koje su ih nedavno napustile, trudne žene koje mogu da obogate ovaj svet za novi život… I baš sada, i baš ja mogu biti neko ko će dočekati taj novi život.

Rio, Brazil
Rio de Janeiro, Brazil

Svašta nešto se dešava u toj maloj tubi, ali još više se dešava izvan nje! Svet je zaista magičan i treba ga videti sto više! Prosto ne znam da li da vam pišem o Majci Africi, za koju sam ubeđena da, kada je Bog stvarao zemlju je prvo stvorio nju- Afriku! Neverovatna energija je tamo! Da li da vam pišem o uređenoj Australiji, prostranoj Americi, kulturnoj Evropi ili totalno drugačijoj i posebnoj Aziji?!

Rio de Janeiro, Brazil
Rio de Janeiro, Brazil
Quebec, Canada
Quebec, Canada

Nakon samo jedne godine, postala sam SVET! Nastojim da pokupim i usvojim ono najbolje od njega! Divlji duh Afrike, elegantnost Evrope, uređenost Australije, slobodu Amerike i posebnost Azije! I isto to želim svima vama! Želim svima vama, koji ste gladni sveta, da poručim da se ne plašite da zakoračate u njega! Želim da vas ohrabrim da se usudite da pogledate u sebe! Da vidite dalje! Da ne slušate i ne pričate priče kako je negde bolje ili lošije, nego da to iskustveno iznesete, jer ste baš VI bili tamo negde i baš te VI osetili različitost. A sva lepota sveta je baš u toj različitosti. Želim vam da se švrljate meridijanima. Da verujte u sebe, i nikada ne odustajte od nečega što istinski želite. Ne odustajte samo zato što neki prosečni ljudi nisu uspeli u tome. Ne spadate vi u prosek ni po čemu!

London, UK
London, UK
Perth, Australia
Perth, Australia

Razmislite o mojoj priči i o 1000 drugih! Na današnji dan, prošle godine, pa ja nisam ni mogla zamisliti da ću da letim hang gliding iznad Copacabane, niti da ću šetati kineskim zidom, brčkati se na Maldivima, provesti noć u pustinji, ići na safari, gledati izlazak sunca u Indiji a zalazak u Tanzaniji, ploviti kroz vodenu pijacu u Bangkoku, proći pored kuće Freddie Mercurya na Zanzibaru, i slušati gajde na ulicama Edinburgha.

Rio de Janeiro, Brazil
Rio de Janeiro, Brazil

Mogla bih još mnogo da pišem o svom životu. Kako je to živeti u zemlji, totalno drugačijoj od naše. Naravno, kada nisam među oblacima. Kako je to kada se jave „zabranjenje“ ljubavi, (ne)iskrena prijateljstva? Kako je to kada vam japanka spremi sarme, bolje od vaše babe? To je već neka druga priča…

Washington DC, USA
Washington DC, USA
Zanzibar, Tanzania
Zanzibar, Tanzania

Za kraj želim da poručim svima, da se ne ustručavate da mi pišete na jelenancc@gmail.com. Ako imate bilo koje pitanje u vezi sa mojom pričom, vrlo rado ću svima odgovoriti. Nadam se da ću, na osnovu mog iskustva, pomoći u donošenju nekih odluka. Do tada, vedro nebo vam želim!

Kineski zid
Kineski zid

p.s. Kako Ivo kaže:„Kroz život treba prolaziti sa osmehom stjuardese koja zna da sa avionom nešto nije u redu.“

Baš tako!