My Lebanese story

Lebanon – an amazing land with amazing people…a land which soul you should feel on your own skin.

On request of Ivana Krsmanovic I will share my Lebanese story with you that started after I graduated on The Faculty of Technical Sciences, University of Novi Sad, Department of Civil Engineering. At that time I had already worked for a construction company from Lebanon and I had the opportunity to visit that country. Negotiations about payment and conditions started. Of course I wanted to get out as much as possible from these negotiations but what really mattered to me was „just to get there somehow.“ I got the visa within two days. At the embassy were no crowds, people from Serbia do not often travel to Lebanon. The trip was delayed twice because of bomb attacks. At the end, my boss told me: Come if you dare, on your own responsibility. And I dared. The reaction of my boss in Novi Sad was – I do not like that you’re going because of the situation there … Imagine then my parents. I packed the most essential things in a suitcase (clothes, gifts, scarf „FK Vojvodina“ …) and went to the unknown.

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (5)
Beirut, view of the Mediterranean Sea

People say the first impression is always the most important. My „first impression“ was not like that at all. I arrived in Beirut shortly after midnight. The taxi driver who had to take me to Tripoli was 1.5 hours late – by now I have learnt that it is quite normal to be late there. The drive to Tripoli lasted a little longer than an hour and looked like the shooting of a Rambo film, army at every step – at that time the US accused Assad and the Syrian army of using chemical weapons, and everyone was waiting for the US attack on Syria and according to local logic the attack of Israel on Lebanon as well (try to understand this logic only if you’re born there!). Then I asked myself whether I am crazy, stupid or brave? Some combination of the three or three in one? Luckily they all stayed at home (US and theirs).

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (4)
Beirut, view of the Mediterranean Sea

The first days were stressful. Everything was new. New culture, new traditions. But it did not last long. I made new friends and we went on trips together. The first city I visited was Byblos – officially the oldest city in the world and the place where the alphabet came to Europe from. The capital Beirut I visited twice. Unfortunately only twice, because this city is a story for itself. Contrary to the claims of the „West“, people in this city, being either Muslims or Christians, live together without any problems. I’ve never seen so many churches and mosques side by side before.

The most of the time I spent in Tripoli. Tripoli is the second largest city in Lebanon and also the capital of sweets. The city is divided, like the whole Middle East. Some parts are developed, while other parts could be dangerous (as my colleague and friend from work Denny told me, I have never gone there so you neither should you). Public transportation does not exist. All drive by taxi – every taxi driver drives between two points in the city. As long as there is a free place they beep and someone is constantly entering or leaving the taxi. The taxi is only full when there are four people at the back two on the right of the driver and one on his left. The first mistake, that every foreigner makes, is to ask how much the ride costs. Then the ride can be (and it is) expensive. Clients should judge by themselves how much to give and often noone complains.

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (3)
Excursion with Fatima, Dalia and Khalid

I also made new acquaintances in the village where I stayed. One afternoon I went to buy a sweater. I went into the shop, said: Marhaba („greeting“ or something like that in Arabic) and somehow explained what I wanted to buy. After a successful transaction the worker asked me where I come from. When I said – from Serbia – he went on asking: Milosevic?! Fortunately, he is not always the first association to the word „Serbia“ for everybody. I had the honor over my best Lebanese friend Georges to meet the police captain of Tripoli. He shook my hand and asked: Djokovic? – And I proudly nodded.

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (2)
With Georges at work in Tripoli

While searching for similarities between the two countries the first impression is – the guest is the most important! Family values are still important there and more generations live under the same roof. During his stay the guest is a part of the family. In some parts of the country there is no electricity four hours a day (when I found it out, I asked if it is because of the war in Syria? The answer was: No, it is as it has been for thirty years!). Instead of turning on generators (who has), they assemble in the garden of a neighbor and talk about different things, play something like chess. Everyone brings something, to eat or drink. It reminded me of my childhood, when computer games were not so important, everybody played out in the street, at the playground. People are simply happy in there own reality, each in their own way. I did not notice they miss the „Western democracy“.
We Balkans are also similar to them in the way of thinking about things that determine our lives but we do not have any influence on them. Colloquially speaking – do not worry, it will be somehow. I was also adviced how to behave in embarrassing situations. E.g. one tip was – If someone stops you, and demands your wallet or mobile simply give it to them, do not argue! Or when they asked me if I had heard that there are some new positions for snipers … Now joking aside, with this I did not want to present them in an unserious light. They are just trying to live a normal life (which in its own way it is really normal because the above written should not be seen as a war report) in the circumstances the European would call abnormality. To understand abnormality as seen by the Europeans it could be explained like this: When someone asks me if it is wise to walk in the streets of Beirut and Tripoli after 11 pm, my answer is a contra question, whether it is wise to do that in the streets of Belgrade and Novi Sad? As a third similarity I could mention the Lebanese national football team (they do not have a national stadium), but about that I will not write now (fans know why).

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (1)
In front the office before I come back home; with Dalia, Hiba and Khalid

As of every experience some lessons can also be learnt here. In which way has this trip helped me? It has helped me to overcome all prejudice toward this world. Europeans say – Oh, these people are rude; and what about us (and this is true for the rest of Europe too), the most famous shows are shows like The Farm, Big Brother … When older people get on a bus or train in which there are no more free seats, almost all young people turn their heads away (even in Germany). We say they are dangerous. Just look at our high schools where students beat teachers or fan (sport) groups terrorize entire cities. After meeting local young people, I have realized that we have very similar problems. Being normal is not fancy. I suggest to everyone to take the advantage of the opportunity and go there. You should not believe me or to others, you should „feel“ the soul of Lebanon on your own skin. That world is not better or worse than ours, just different and in its own unique way, wonderful. This is my message to you and this is the reason for my involvement to this text.

Although I spent only three months there, I earned experience for three lives, not to talk about friends. After two years (in December it will be two years from my return) I have only now found the answer to the question if I am crazy, stupid…etc. Someone else, privileged. I had the privilege to get acquainted with an amazing land and its amazing people. When I call some stories, excursions or my friends from Lebanon to my mind I feel homesick like in the way I think of my family and friends in Serbia or in general of Serbia. Although I left the company in the meantime through which I was there – and almost a year looking for new challenges in Germany (which is undoubtedly more developed than Lebanon but can not be put in a line with it) – through Facebook, Skype and WhatsApp I am always in touch with my Lebanese. Among the first they congratulate me for Christmas, my birthday. They always aks when I’ll be back, and my answer is always the same – I live for that day because my Lebanese story is not over yet!

Advertisements

Moja libanska priča

Ivan Kovacs_Konzumiraj život

Liban – jedna divna zemlja sa divnim ljudima…zemlja, čiju dušu trebate osetiti na svojoj koži.

Na zahtev Ivane Krsmanović podeliću s vama moju libansku priču koja počinje nakon što sam odbranio diplomski rad na Fakultetu Tehničkih Nauka u Novom Sadu, Departman za Građevinarstvo. S obzirom da sam u to vreme već radio za jednu građevinsku firmu iz Libana, ukazala mi se prilika da poslovno posetim tu zemlju. Počeli su pregovori oko plate i uslova. Naravno, hteo sam da izvučem što više iz tih pregovora. Zapravo, jedino bitno mi je bilo samo da odem nekako tamo. Vizu sam dobio u roku od dva dana. U ambasadi nije bilo gužve, ne idu ljudi iz Srbije često u Liban. Jedva sam dočekao da krenem. Dva puta smo odložili putovanje zbog bombaških napada. Na kraju moj šef mi je rekao: „Dođi ako smeš, na svoju odgovornost.“ A ja sam smeo. Reakcija moje šefice u Novom Sadu je bila: „Ne sviđa mi se što ideš, s obzirom na tamošnju situaciju…“ Zamislite tek onda moje roditelje! Spakovao sam najbitnije stvari u kofer (nešto od garderobe, poklone, šal “FK Vojvodina“…) i pošao u nepoznato.

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (5)
Beirut, pogled na Sredozemno more

Kažu da je prvi utisak uvek najbitniji. Moj “prvi utisak“ nije imao nikakve šanse. Stigao sam u Beirut nešto posle ponoći. Taksista koji je trebao da me vozi do grada Tripoli je kasnio 1.5h. Vremenom sam shvatio da je to tamo sasvim normalno i da je dobro što je samo toliko kasnio. Put do Tripolia je trajao nešto duže od sat vremena a izgledao je kao snimanje „Rambo“ filma: vojska na svakom koraku. U to vreme su Ameri optužili Asada i sirijsku vojsku da su upotrebili hemijsko oružje, pa su svi čekali američki napad na Siriju i po nekoj tamošnjoj logici napad Izraela na Liban (pokušaj da shvatiš ovu logiku samo ako si tamo rođen!). Tad sam postavio sebi pitanje da li sam lud, glup ili hrabar? Neka kombinacija ili pak tri u jedan? Srećom, svi su ostali kod kuće (Ameri i njihovi).

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (4)
Beirut, pogled na Sredozemno more

Prvi dani su bili stresni. Sve je bilo novo. Nova kultura, novi običaji… To je trajalo kratko. Ubrzo sam stekao nova prijateljstva i usledili su prvi izleti. Prvi grad koji sam posetio bio je Biblos – zvanično prvi grad na svetu i mesto odakle je azbuka došla u Evropu. Glavni grad Beirut posetio sam samo dva puta. Nažalost, samo dva puta, jer taj grad je priča za sebe. Suprotno tvrdnjama „sa zapada“, ljudi u tom gradu bili su muslimani ili hrišćani, lepo žive zajedno. Nigde još nisam video toliko crkava i džamija jedne pored drugih.

Najviše vremena sam ipak proveo u Tripoliu. Tripoli je drugi najveći grad u Libanu i ujedno glavni grad slatkiša. Grad je podeljen, kao i celi Bliski istok. U nekim delovima kad čovek prošeta ima osećaj kao da se nalazi u jednom razvijenom gradu, dok u nekim drugim delovima grada ni u mislima ne sme prošetati. Kako mi je moj kolega i prijatelj sa posla Denny rekao: „Ni ja ne idem tamo, pa nemoj ni ti.“ Javni prevoz ne postoji. Svi se voze taksijem – svaki taksista vozi između dve tačke u gradu. Dokle god ima mesta u taksiju sviraju i stalno neko ulazi ili napušta taksi. Taksi je pun tek kad nazad “sednu“ četiri putnika, desno od vozača dva, a levo od vozača jedan putnik. Prva greška, koju svaki stranac napravi, je da pita koliko vožnja košta. E onda vožnja zna da bude (i bude) skupa. Mušterija treba sam da proceni koliko će da da i uglavnom niko se ne buni.

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (3)
Izlet sa Fatimom, Dalijom i Khalidom

Nova poznanstva nisam stekao samo na radnom mestu već i u selu gde sam stanovao. Jedno popodne otišao sam da kupim duks. Ušao sam u prodavnicu, rekao: Marhaba (“pozdrav“ ili tako nešto na arapskom) i nekako sam objasnio šta hoću da kupim. Nakon uspešnog poslovanja radnik me pitao odakle dolazim. Samo što sam rekao da sam iz Srbije usledilo je još jedno pitanje:“Milošević?!“ Srećom, nije on svima prva asocijacija na reč “Srbija“. Imao sam čast da preko mog najboljeg libanskog prijatelja Georgesa upoznam kepetana policije grada Tripolija. Pružio mi je ruku i pitao: „Đoković?“ – a ja sam ponosno klimao glavom.

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (2)
Sa Georgesom na poslu u Tripoliu

Tragajući za sličnostima između dve zemlje, kao prvo pada mi na pamet – gost je zakon! Tamo su još bitne porodične vrednosti i više generacija živi ispod istog krova. Kad nekoga ugoste to ne rade formalno, već se trude da gost za to vreme bude deo porodice. U nekim delovima države četiri sata dnevno nema struje. Kad sam to saznao, pitao sam da li zbog rata u Siriji? Odgovor je bio: „Ma jok, to je tako već trideset godina!“. Ipak, umesto da uključe generatore (ko ima), skupe se u dvorištu jednog komšije i pričaju o raznim stvarima, igraju nešto slično šahu. Svako donese nešto, kolač, sok. To me podseća na svoje detinjstvo, kad kompjuter igrice nisu još bile od kruncijalne važnosti, već se družilo na ulici, na igralištu. Ljudi su jednostavno sretni u svojoj tamošnjoj stvarnosti, svako na svoj način. Nisam primetio da im fali “zapadna demokratija“. Ono u čemu smo mi balkanci još slični njima je način razmišljanja o stvarima koje određuju naše živote, a na koje ne možemo da utičemo. Žargonski rečeno – ma opušteno, biće nekako. Dobijao sam i savete kako da se ponašam u neugodnim situacijama. Npr. jedan savet je glasio ovako – „Ako te zaustave, i traže tvoj novčanik ili mobilni, samo im daj, nemoj se buniti!“ Ili kad su me pitali da li sam čuo da je raspisan konkurs za snajperiste… E sad šalu na stranu, ovim nisam hteo da ih predstavim u neozbiljnom svetlu već da kažem da znaju biti opušteni i da pokušavaju živeti normalan život (koji je na svoj način stvarno normalan, jer gore napisano ne treba shvatiti kao ratni izveštaj) u toj, za nas Evropljane nenormalnosti. Zamisliti to “za nas Evropljane nenormalnost“ lako možemo na sledeći način: Kad me neko pita, da li je pametno prošetati ulicama Beiruta ili Tripolia posle 11 p.m., moj odgovor je: „Da li je pametno to učiniti ulicama Beograda ili Novog Sada?“ Kao treća sličnost pada mi na pamet fudbalska reprezentacija Libana (nemaju nacionalni stadion), ali o tome sad ipak neću pisati (navijači znaju zašto).

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (1)
Ispred kancelarije pre nego što sam krenuo kući; sa Dalijom, Hibom i Khalidom

Kao iz svakog iskustva, možemo i iz ovog izvući pouke. U čemu mi je pomoglo ovo putovanje? Pomoglo mi je da pobedim sve predrasude prema tamošnjem svetu. Evropljani kažu – Ma ti ljudi su nekulturni; a kod nas (a to važi i za ostatak Evrope) najgledanije emisije su emisije poput Farme, Velikog brata…. Kad stariji ljudi ulaze u autobus ili voz u kojem nema više slobodnih mesta, gotovo svi mladi okrenu glave (čak i u Nemačkoj). Kažu da su nasilni. Pogledajmo samo naše srednje škole u kojima đaci biju nastavnike ili tzv. navijačke grupe terorišu čitave gradove. Nakon što sam upoznao mlade ljude iz tog kraja, shvatio sam da imamo jako slične probleme. Biti normalan više nije „fensi“, već što si veći kreten, to si više napredan. Predlažem svima da, ko god ima priliku da ode tamo, to iskoristi. Ne trebate verovati ni meni ni drugima, već trebate “osetiti“ dušu Libana na svojoj koži. Nije taj svet ni bolji ni lošiji od našeg, jednostavno je drugačiji i na svoj jedinstven način prelep. To je moja poruka vama i to je razlog mog angažovanja oko ovog teksta i da me Obradovka tj. Ivana Krsmanović više ne smara:“Aj napiši nešto, pleaseeee!“

Iako sam svega tri meseca proveo tamo, stekao sam životno iskustvo za tri života, ne pričajući o prijateljima tek. Na postavljeno pitanje da li sam lud, glup… itd., našao sam odgovor tek sad nakon dve godine. Nešto četvrto sam bio: privilegovan. Imao sam privilegiju da upoznam jednu divnu zemlju sa divnim ljudima. Kad se setim nekih story-ja, izleta i uopšte ljudi iz Libana, osećam nostalgiju kao kad mislim na svoje iz Srbije ili uopšte na Srbiju. Bez obzira što sam u međuvremenu napustio firmu preko koje sam tamo bio – i već godinu dana tražim nove izazove u Nemačkoj (koja je nesporno razvijenija od Libana, ali ipak ne može na crtu sa njim, barem kod mene) – preko Facebooka, Skypea i WhatsAPP-a stalno sam u kontaktu sa svojim Libancima. Među prvima mi čestitaju Božić, rođendan. Često pitaju kad ću se vratiti, a moj odgovor je uvek isti: Živim za taj dan, jer moja libanska priča još nije gotova!

Potraga za skrivenim u nama i oko nas

Konzumiraj život_Milena Milošević

Šta je Potraga za skrivenim?
Celodnevni kreativni retreat događaj. To su kreativne radionice na Fruškoj gori. Otkrivanje Fruške gore i Stražilova na jedinstven način. Kroz pokret, crtež i zvuk, otkrivali smo čarobna bića tišine.

Ciljevi potrage:

  • bolji kontakt sa sobom, drugima i prirodom,
  • druženje,
  • igra i
  • zajedničko stvaranje.

Ja sam krenula u svoju potragu za skrivenim.

Bilo je to jedno hladno i maglovito jutro. Ono jutro koje je najlepše provesti u krevetu, pijuckati svoju jutarnju kafu. Ne, ne kod mene nije bilo tako. Ne ovaj put. Moja zimska oprema (dvoje pantalona-kako mama kaže, dvoje čarapa, debeli džemper i planinarske cipele) i ja zajedno sa društvom uputili smo se na Frušku goru, na Stražilovo.

Milena i ekipa na putu za Stražilovo_Konzumiraj život_Potraga za skrivenim
~Milena i ekipa na putu za Stražilovo |photo by Tina Solar~

Iako sam tako blizu u Novom Sadu retko odlazim na Frušku. Tina, naša fotografkinja sa žutim kišobranom, nas je dovezla do mesta sastanka u podnožje odakle ćemo polako pešačiti gore do planinarskog doma. Šuma je izgledala bajkovito, prekrivena zlatnim lišćem. Čuje se kako žubori potok. Svež hladan vazduh i ondaaa sneg! Bele pahulje da ulepšaju celu atmosferu. Krenuli smo gore. Uzbrdica je bila mala. Meni, kojoj je kondicija 0 (=nula), nije bilo lako da se popnem. Jedna noga pa druga. Usput čujem žagor i one uobičajne razgovore ko šta radi, gde planira da ide, plus osmesi i po koje škljocanje fotoaprata. Kada smo se popeli gore dočekao nas je divan prizor. Planinarski dom, ispred njega klupice i dole tabla na kojoj nisam mogla da odolim a da ne napišem potraga za skrivenim.

Milena Milošević_Konzumiraj život_Potraga za skrivenim
~Milena se raduje potrazi |photo by Tina Solar~

Pomalo mokri i smrznuti ušli smo u dom. A tamo… Magičan prizor! Znate onaj kao u pravom novogodišnjem filmu… Mala prostorija sa malom peći, pored peći drva. Miris dima u vazduhu. Ispred veliki prozor kroz koji se vidi zimska idila uz padanje snega. Nakon što smo se ugrejali kreće prva aktivnost – napolju. Naše dve trenerice, dve Milene, objašnjavale su nam zadatke. Cela poenta ovog dana bila da istražujemo sebe i svet oko sebe, pa je tako bio organizovan i ceo dan. U celinama koje su trebale da nam ukažu na neke stvari i otkriju neke naše tajne. I tako je krenulo, nakon upoznavanja, dolazi prvi zadatak. Tamo u tom prostranstvu šume, trebali smo da nađemo mesta u kojima se osećamo prijatno i ono u kom se osećamo neprijatno. Opazila sam neko uvučeno mesto negde u granju i tamo sam se lepo sakrila. Drugo mesto bilo je u sredini bez trave onako skroz otvoreno. Sledeće što smo trebali da uradimo je da idemo od jednog mesta do drugog i probamo da dočaramo kako se to dolazi iz osećaja sreće u osećaj tuge. I kroz to tiho hodanje od jedne tačke do druge, bilo mi ja jasno koliko je lako zameniti osećaj tuge sa srećom. Primetila sam da volim da se osećam zaštićeno, da se sakrijem. Tad mi je lepo.

Tinin žuti kišobran i srećni istraživači sveta u sbi i oko sebe_Konzumiraj život_Potraga za skrivenim
~Žuti kišobran i srećni ljudi |photo by Tina Solar~

Naredni zadatak koji smo imali je da u malim grupama od naših tela napravimo jedno strašno čudovište i jedno nežno biće i da se potom transformišemo iz jednog u drugo. Potom da se sretnemo sa drugom grupom. Čudovište je imalo, naravno, puno glava i ruku. Naše nežno biće izgledalo je kao hipi dodola koja doziva kišu, sa sve piskavim zvukovima.

Dobro čudovište_Konzumiraj život_Potraga za skrivenim
~Naše nežno biće |photo by Tina Solar~

Nakon ukusnog ručka koji nam je spremio Luka (momak koji je bio zadužen da naši stomaci budu zadovoljni) bilo je razmene recepata, saveta za pravljenje zdrave hrane… Tu se ja nisam mogla uključiti, jer nisam baš neka kuvarica. Svakako je bilo zanimljivo slušati. Uvek se nešto novo nauči. Ne uvek ono što je planirano, ali dobro.. Nema veze! Atmosfera u grupi je bila jako prijatna, slobodna, svi su se razumeli i čini se da smo bili izgubljeni u dobrom pravcu.

Milena sluša sve o zdravoj hrani_Konzumiraj život_Potraga za skrivenim
~Pomno slušam o receptima zdrave hrane |photo by Tina Solar~

Sledi deo koji je više koncentrisan na nas same tj. aktivnosti koje smo radili u samoći. U jednoj od njih našla sam moje mesto inspiracije – ljuljašku koja je bila na kraju litice. Kada sam se ljuljala imala sam osećaj kao da stvarno letim. Ispred mene šuma, gore gusto granje, oblaci i čuje se po koja kap kiše koja pada na zemlju. Osećaj slobode. Mir. Osećaj opuštenosti, koji barem meni ponekad zafali od silne frke. Misliti ni o čemu, za promenu.. Divno! Nekad jednostavno zaboravimo da se isključimo iz današnjeg sveta, da se posvetimo sebi, bez prekida.

Ljuljaška_Konzumiraj život_Potraga za skrivenim
~Posvećivanje sebi. Bez prekida. |photo by Tina Solar~

I za kraj – završavamo sa crtežom današnjeg dana. Moj je bio veselih boja, najviše žutom, bojom sreće za mene. Logično je da se ceo crtež zove sreća. Ono što nije bilo deo programa, ali je meni predstavljao prilično velik izazov s obzirom da se bojim mraka bilo je spuštanje dole uz svetla telefona i baterlampi. Mrkli mrak okolo, vidi se onoliko koliko osvetli svetlo mog telefona. Prvo sam se plašila da pogledam gore ili nazad ili bilo gde. Kada sam ugledala prvu uličnu svetiljku i videla da sam preživela, odlično sam se osećala, pobedila strah i ostala živa. I tako smo mi u potrazi našli razna bića tišine oko nas i u nama.

Hvala Tini Solar za ove kvalitetne fotografije. I cover photo je iz njenog albuma.

Sreća je u svežem vazduhu i letećim mislima

Konzumiraj život_Milena Milošević

Dakle, došao je red da se napiše koji redak ili strana. Nadam se da će me inspiracija držati dovoljno da završim ono što mi je na umu. Uvek mi bude žao kada razmišljam o nečemu što želim da napišem. Mozak jednostavno prestane da funkcionše. Reči se izgube negde. Sada neće biti tako… Udobno sam se smestila za sto pored prozora i naslonila noge na radijator. Noge mi otiču, osećam trnce od šetnje tokom celog ili sedenja u vozu.. Ne znam. Uglavnom, lepo mi je sad.

Ne mogu a da ne zabeležim ovaj trenutak ispunjenosti i sreće. Ne znam zašto…Eto tako! Baš sam srećna! Kroz prozor ulazi svež vazduh. Onaj posle kiše. Specifična svežina. Mada, da se tragovi kiše ne vide, da nisam uspela čizmom da ugazim u koju baru dok sam išla ka stanu, ne bi se moglo reći da je jutros bila čitava salauka. Vetar je duvao kao da će kraj sveta i bila sam primorana da sklopim moj kineski kisobran. U takvim trenucima se zapitam zašto nisam uzela neki normalan kišobran? Ne bi ga vetar tako lako oduvao! Doduše, džaba sve.. Kiša je onako podmuklo sipala sa svih strana. Opet,  moram priznati da sam nekako uživala. Zamišljala sam sebe kao Don Kihota u borbi protiv vetrenjača ili kao junaka neke druge knjige, kao glavnog aktera u pohodu na blago, kao turistu u nepoznatom gradu..

Razbij sivilo. Lepota kiše. Photo by Nemanja Stojiljković
~Razbij sivilo. Lepota kiše. | Photo by Nemanja Stojiljković~

Nekad čisto iz fazona pitam ljude nešto na engleskom čisto da bih si povratila taj osećaj turiste. Recite mi…ima li lepšeg osećaja od biti turista? Ta neizvesnost koja vas tera u nepoznato, taj adrenalin od kog nekad zaboravim da jedem je meni jako topao oko srca i drag. Putovanja u meni izazivaju neku melanholiju. Posebna su. Jedino o čemu misliš je put, stvari oko tebe, novine, ljudi… Volim da putujem. Zato volim vozove i autobuse. Uskoro ću da putujem i avionom. Čeka me prvi samostalni let i to ni manje ni više sa presedanjem, i to ni manje ni više nego u Estoniju, mističnu zemlju koju sam uvek imala želju da posetim.

Nego, srećna sam. Noge su mi na radijatoru. Ja pišem. Misli lete. Sa prozora čuje se buka gradskih autobusa i automobila, po koji komšija kako peva.. i razgovor nekih prolaznika. Obično bi vas gledanje saobraćaja činilo nervoznim. Mene ne. Ne u Novom Sadu. Ovaj grad ima poseban šarm, ta neka čarolija koja se širi gradom pri zalasku sunca je magična… Da! Magična! To je prava reč. Magičan je ovaj grad u koji sam se zaljubila na prvi pogled.

Pogled. Tvrđava. Novi Sad.
~Pogled. Tvrđava. Novi Sad. | Photo by Nemanja Stojiljković~

U početku, za Novi Sad vezivale su me drage uspomene mog lepog detinjstva… Odlasci u SPENS na klizanje, bazene i naravno u Mek Donalds. Kada stanem na led odjednom više ništa nije bilo važno, sve brige ispare i predamnom se stvori druga slika. Da nisam ono što jesam i da sam detinjstvo provela u Novom Sadu bila bih klizačica. Taj osećaj slobode dok kližem ne može se uporediti ni sa čim. Ta divna svetlucava bela masa u kojoj se gubim na običan odraz jedne noge je oslobađujući i poseban.

Dobar dan, Novi Sade!
~Dobar dan, Novi Sade! | Photo by Nemanja Stojiljković~

Sada mi Novi Sad predstavlja nesto drugo. On je moj grad inspiracije, grad hrabrosti, grad odluka, sreće, nežnih poljubaca i tajnih sastanaka. Novi Sad je grad usporenosti. Onako u mom je ritmu. Iako nisam u njemu rođena zovem ga svojim. Silne mogućnosti koje pruža su inspirišuće… On je za svačiji ukus – parola SVAKOM PO NEŠTO. Skrivene uličice, orginalni kafići, tvrđava, kej i toplina srca ljudi čine ga nezaoblanim mestom za turiste i retko ko prema njemu ostane ravnodušan.

Straingers in the night. Centar Novog Sada. Katedrala.
~Straingers in the night. Centar Novog Sada. Katedrala. |Photo by Nemanja Stojiljković~

Ah, da! Turista. Turista – ja. Ja – turista. Nisam neki veliki putnik. Putnik sam. Volim sebe tako da zovem. Imam iza sebe proputovane skoro sve zemlje Balkana plus još koja. Ja sam zaljubljenik u putovanja.  Zaljubljenik sam u šetnje bez cilja, gledanja kroz prozor i istraživanja….

Nekad su nam male stvari potrebne da bismo uhvatili sreću. Na primer, sećanje na jedan dan. Sećam se prošle godine u ovo vreme, taman tu oktobar – novembar. Znam da je bilo hladno jer se sećam da sam nosila zimsku jaknu. Radili smo na farbanju ograde farme konja. Ruke su mi se smrzle što od hladnoće, što od farbanja bez pauze u cilju ranijeg završavanja. Svako jutro išli smo na farmu koja je bila udaljena 2km, i vozili smo se biciklom po šljunkanom putu. Bez obzira na vremenske uslove ja sam bila srećna jer smo uradili lep posao. U kući nas je sačekao upaljen kamin. Nakon večere, ispečene pice za sve nas, seli smo da se odmorimo. Odmarali smo se pored kamina. Nikad nisam obraćala pažnju na kamine. Mislim, lepo oni izgledaju u serijama, filmovima. Ni tada nisam obraćala pažnju. Ali, sada se sećam… Taj dan –  po prvi put u životu zaspala sam u stolici u  blizini kamina nakon popijene šolje čaja. Uspavalo me je pucketanje grančica, dok je u pozadini drveće igralo na vetru. Još mi je lepa muzika u ušima. Kao u serijama, filmovima…

Kamin. Mir. Toplota.
Kamin. Mir. Toplota.

Sitnica koju ću uvek pamtiti – po prvi put u životu sam zaspala na stolici. Inače imam problema da zaspem i u krevetu. Lepo je biti i seljak. Lepo je raditi. Lepo je piti čaj. Lepo je biti turista. Lepo je sećati se. Lepo je čekati taj prvi let. Lepo je osetiti svež vazduh. Lepo je u Novom Sadu. Lepo je pokušati sklopiti misli. Lepo je smejati se. Lepo je pisati. Lepo je…

 

 

Doručak u Rimu, ručak u Riu i večera u Miamiu

Konzumiraj život_Jelena Nedeljković

Dugo me je Ivana čekala da joj pošaljem nešto što bih napisala i podelila sa svetom. Sa VAMA, koji želite da budete bolji deo njega. Na pitanje koje sam joj postavila:“ A šta želiš da podelim sa VAMA?“ Ona mi je odgovorila pitanjem: „Šta ćeš pričati svojim unučićima?“ Prvo pitanje koje mi se javilo kao odgovor na njeno, jeste: „A šta neću!?“ Zaista ne znam da li ću prvo da im ispričam da im je baka bila nomad savremenog doba, kojega ništa nije moglo zaustaviti u sanjarenju a i kasnije u ostvarivanju tih snova, ili kojega tlo nikada čvrsto nije držalo na istom mestu, i da sam se često pitala čemu mi služe stopala, kada imam krila sa kojima letim?

Hongkong, Honkong
Hong Kong, Hong Kong

Elem, long story short- Moje ime je Jelena i ja sam neko ko većinu svoga vremena provede na 10.000 metara iznad zemlje. Da! Ja sam stjuardesa, cabin crew, flight attended, air hostess, ili kako ja to volim kroz šalu da kažem – leteća konobarica. Moja tipična nedelja izgleda ovako: Doručak u Rimu, ručak u Riu i večera u Miamiu.

Mnogo ljudi mi je pisalo i postavljalo mnoga pitanja u vezi sa poslom kojim se bavim. Ovo je idealna prilika da sa svima VAMA podelim svoju priču. Bar deo nje. Većina VAS je upućena koliko je teško dobiti ovaj posao, pogotovo za najbolju kompaniju na svetu, za koju, slučajno ili ne, ja letim. Da, bilo je teško. U Hayatt-u na interview je došlo nas 1000. Nas 10 je došlo u Dohu, prestonicu zemlje u kojoj danas živim (u proseku 7 dana u mesecu). Da li sam bila lucky, da li sam se dobro spremila, ili moj uspeh mogu prepisati sudbini- ne znam, ali ono što sigurno znam jeste da sam to jako želela i da sam iskreno verovala u sebe.

Safari, UAE
Safari, UAE

Nije lako napustiti zemlju u kojoj si rođen, zemlju gde je tvoja porodica, gde su tvoji prijatelji, gde je tvoja kultura, hrana, muzika, energija. Ja sam neko ko je večno zaljubljen u Novi Sad, tvrđavu, kej, Dunav. I ja sam neko ko je došao u grad koji ni po čemu nije sličan gradovima odakle mi dolazimo. Sve je bilo drugačije za mene. Religija, kultura, jezik, muzika, hrana, ljudi, arhitektura, energija.

Abu Dhabi, UAE
Abu Dhabi, UAE

Kroz svoj posao sam imala tu sreću da za godinu dana kročim na svaki kontinent ove divne zemlje, da upoznam kulture celog sveta, da osetim mirise koje ne mogu rečima da opišem, da probam hranu za koju nisam znala ni da postoji, da čujem zvuke koji bude sva čula… I ono, meni najvažnije, da steknem prijatelje za ceo život. Slobodno mogu da kažem da na svakom kontinentu imam nekoga ko će se uvek radovati mojoj poseti.

Zanzibar, Tanzania
Zanzibar, Tanzania

Većina ljudi kada se spomene termin „stjuardesa“ pomisle: „Ah, kako divno! Samo se smeješ i obilaziš ceo svet! I još si plaćen za to!“ Divno zvuči! Ali, na žalost ili sreću, daleko je od istine. Ista ta većina ljudi ne zna da je stjuardesa lišena svoga sna bar 4h pre nego što ćete je vi ugledati i da će bar jos 1h provesti u avionu nakon što će vam poželeti lep boravak u gradu u koji ste upravo sleteli. Isto tako, ta ista stjuardesa na letu je 100 in 1! Neko ko će biti zadužen da vas osigura, nahrani, „napoji“, sasluša vašu životnu priču, pričuva dete, pruži prvu pomoć, i na kraju neko ko je obučen da vam spasi život. Slobodno mogu reći da je stjuardesa konobarica, superžena, psihijatar, dadilja, spasilac i još mnogo toga.

Bankog, Tailand
Bankog, Tailand

Kada radite tako da ste ograničeni ne samo vremenski nego i prostorno, dešavaju se stvari koje nisu tipične za neke „normalne“ poslove, kojima se „normalni“ ljudi bave. Kao što sam već rekla, mi zaista radimo više poslova u jednom. Onaj deo posla, meni najdraži, jeste kontakt sa ljudima. Kada radite u toj tubi, avionu, i u prilici ste da se dnevno susretnete sa stotinama ljudi, nemoguće je a da se ne susretnete sa stotinama situacija. Svaki život ima svoju priču. Koliko sam samo priča  doživela?! Na jednom malom mestu možete videti ljude koji idu na odmor, ljude koji žure na poslovne sastanke, tek venčane parove koji su se uputili na medeni mesec, parove koji se svađaju, parove koji će to tek postati, starije bračne supružnike koji u penziji provode svoje vreme putujući, ljude koji su ostavili sve kod svoje kuće i uputili se u nepoznati svet kako bi teškim radom zaradili da prehrane svoje porodice. Možete videti žene, majke koje su ostavile svoju decu da bi otišle da čuvaju tuđu, ljude koji imigriraju zbog posledica ljudske gluposti, sportiste koji idu na svetska prvenstva, studente koji idu na Univerzijade, bolesnike koji prelaze okean kako bi otišli na operaciju koja će im spasiti zivot, ljude koji u kargu ne nose kofere nego drage osobe koje su ih nedavno napustile, trudne žene koje mogu da obogate ovaj svet za novi život… I baš sada, i baš ja mogu biti neko ko će dočekati taj novi život.

Rio, Brazil
Rio de Janeiro, Brazil

Svašta nešto se dešava u toj maloj tubi, ali još više se dešava izvan nje! Svet je zaista magičan i treba ga videti sto više! Prosto ne znam da li da vam pišem o Majci Africi, za koju sam ubeđena da, kada je Bog stvarao zemlju je prvo stvorio nju- Afriku! Neverovatna energija je tamo! Da li da vam pišem o uređenoj Australiji, prostranoj Americi, kulturnoj Evropi ili totalno drugačijoj i posebnoj Aziji?!

Rio de Janeiro, Brazil
Rio de Janeiro, Brazil
Quebec, Canada
Quebec, Canada

Nakon samo jedne godine, postala sam SVET! Nastojim da pokupim i usvojim ono najbolje od njega! Divlji duh Afrike, elegantnost Evrope, uređenost Australije, slobodu Amerike i posebnost Azije! I isto to želim svima vama! Želim svima vama, koji ste gladni sveta, da poručim da se ne plašite da zakoračate u njega! Želim da vas ohrabrim da se usudite da pogledate u sebe! Da vidite dalje! Da ne slušate i ne pričate priče kako je negde bolje ili lošije, nego da to iskustveno iznesete, jer ste baš VI bili tamo negde i baš te VI osetili različitost. A sva lepota sveta je baš u toj različitosti. Želim vam da se švrljate meridijanima. Da verujte u sebe, i nikada ne odustajte od nečega što istinski želite. Ne odustajte samo zato što neki prosečni ljudi nisu uspeli u tome. Ne spadate vi u prosek ni po čemu!

London, UK
London, UK
Perth, Australia
Perth, Australia

Razmislite o mojoj priči i o 1000 drugih! Na današnji dan, prošle godine, pa ja nisam ni mogla zamisliti da ću da letim hang gliding iznad Copacabane, niti da ću šetati kineskim zidom, brčkati se na Maldivima, provesti noć u pustinji, ići na safari, gledati izlazak sunca u Indiji a zalazak u Tanzaniji, ploviti kroz vodenu pijacu u Bangkoku, proći pored kuće Freddie Mercurya na Zanzibaru, i slušati gajde na ulicama Edinburgha.

Rio de Janeiro, Brazil
Rio de Janeiro, Brazil

Mogla bih još mnogo da pišem o svom životu. Kako je to živeti u zemlji, totalno drugačijoj od naše. Naravno, kada nisam među oblacima. Kako je to kada se jave „zabranjenje“ ljubavi, (ne)iskrena prijateljstva? Kako je to kada vam japanka spremi sarme, bolje od vaše babe? To je već neka druga priča…

Washington DC, USA
Washington DC, USA
Zanzibar, Tanzania
Zanzibar, Tanzania

Za kraj želim da poručim svima, da se ne ustručavate da mi pišete na jelenancc@gmail.com. Ako imate bilo koje pitanje u vezi sa mojom pričom, vrlo rado ću svima odgovoriti. Nadam se da ću, na osnovu mog iskustva, pomoći u donošenju nekih odluka. Do tada, vedro nebo vam želim!

Kineski zid
Kineski zid

p.s. Kako Ivo kaže:„Kroz život treba prolaziti sa osmehom stjuardese koja zna da sa avionom nešto nije u redu.“

Baš tako!

 

Ono kada ti KEC promeni život…

Milica me kontaktirala nakon 3. ICV Kongresa controllera, negde u junu. Komunicirale smo kratko preko facebook-a u vezi digitalnog marketinga. Nakon par meseci sam je kontaktirala ponovo. Imala sam želju da je upoznam i da saznam kako to ona stiže na sve strane. Videla sam na facebook-u da je ispratila kvalitetne događaje i upoznala mnogo ljudi.
Pozvala sam je na kafu, čula njenu priču i izrazila sam želju da se priča o KEC-u i ukusnim voćnim rolnicama čuje. Ova priča je zdrava i poučna…
I, da! Probajte voćne rolnice iz Gardenike!

Konzumiraj život_Milica Zlatić_Gardenika_KEC

Ja sam Milica. Ja sam volonter.
Ponosno ističem da sam jedan od volontera KEC-a. Dolazim iz Užica, studentkinja  sam Poslovne ekonomije u Beogradu. Tu sam već 5 meseci i svojim angažovanjem stekla sam poverenje kako zaposlenih, tako i ljubav, poštovanje i saradnju sa svim korisnicima Kreativno edukativnog centra. Takođe u sklopu volonterskih aktivnosti sam i menadžer prodaje i marketinga socijalnog preduzeća “Gardenika”.

Milica sa voćnim rolnicama iz Gardenike
Milica sa voćnim rolnicama iz Gardenike

Ove godine u Privrednoj komori Srbije, održavao se Sajam socijalnog preduzeća. Na sajmu sam upoznala predsedincu Udruženja, Margaretu Kecman. Ispričala mi je priču o Kreativno edukativnom centru i istakla njihove borbe i zalaganja za osobe sa invaliditetom. S obzirom da sam završila ispite na fakultetu, slobodno vreme do početka narednog semestra želela sam da iskoristim za volonterski rad i usavršavanje. Ostvarile smo jednu lepu saradnju i prijateljstvo koje traje.

Nemojte okretati glavu od onih kojima vaše prihvatanje znači zaista mnogo…
Volonterski rad u bilo kojoj organizaciji uvodi lepe promene u okolinu, kao i sticanje novih znanja i veština.
U dnevnom boravku svakodnevno se pružaju socijalne usluge u prostoru, koji je Skupština grada dodelila Centru na korišćenje, a renovirala ga je Ambasada SAD u Beogradu. Stručni tim, sastavljen od stručnjaka različitih profila, u saradnji sa roditeljima i strateljima, realizuje širok spektar kreativnih, edukativnih i rekreativnih aktivnosti u kojima se naši korisnici svakodnevno angažuju, samopotvrđuju i uz podršku stručnjaka grade svoje životne i radne veštine.

„Kada oslobodiš svoje misli i vidiš potencijal u svakome, proširićeš svoje horizonte i krug prijatelja!“
Gardenika tim iz udruženja „KEC MNRO“ nakon uspešnog teniskog turnira

Prelepe uspomene, učenje i unapređenje života korisnika KEC-a
Moje angažovanje ogleda se u komunikaciji i druženju sa korisnicima, kao i plasman jedinstvenog proizvoda na tržištu Srbije – voćnih rolnica. Svaki dan za mene predstavlja jedno novo iskustvo. Od samog početka volontiranja osetila sam prihvaćenost od strane korisnika i svih zaposlenih. Defektolozi u Udruženju sa korisnicima zajedno pokreću određenu temu za razgovor, u kojoj svako od nas iskazuje svoje mišljenje, kako bi svi mi jedni od drugih naučili nešto novo. Osobe sa intelektualnim poteškoćama imaju problem izolovanosti i na prevazilaženju ovog problema se mora raditi. Zajedno se trudimo da kroz igru, muziku, šetnje, učenje stranog jezika, sport, unapredimo kvalitet njihovog življenja i pravo na aktivan i ispunjen život u zajednici. Najlepši trenuci jesu oni kada smo svi na okupu da uz rođendansku pesmicu proslavimo rođendan korisnika. Takođe, uspeli su da me iznenade svojim crtežima, koji meni ostaju kao uspomena na druženje sa njima.

Radovi korisnika KEC-a
Radovi korisnika KEC-a

Da kažem nešto više o čarobnim rolnicama…
Voćne rolnice koje proizvodi socijalno preduzeće Gardenika su 100% zdrave poslastice od sveže mlevenog, a zatim sušenog voća, ne sadrže gluten, dodatni šećer, konzervanse, veštačke boje i ukuse, niti druge aditive i postan su proizvod. Voćne rolnice su praktična poslastica za sve generacije, koje možete da nosite svuda sa vama, na posao, putovanja, u školu, šetnju ili bilo gde da krenete. Naš plan je da u narednom periodu stvorimo saradnju sa uspešnim hotelima i kompanijama, koje bi poručivali naše voćne rolnice za promotivni materijal na konferencijama, tribinama i drugim javnim događajima. Takođe voćne rolnice i u tom slučaju etikete sadrže podatke i logo naručioca.

Voćne rolnice iz Gardenike
Voćne rolnice iz Gardenike

Korisnici Mnro Kreativno edukativnog centra, angažovani su i u socijalnom preduzeću Gardenka. Prihod od prodaje Gardenika proizvoda usmerava se u Kreativno edukativni centar KEC, sa ciljem da se omogući sprovođenje neophodnih programa rada sa osobama sa intelektualnim teškoćama. KEC razvija socijalno preduzetništvo sa ciljem otvaranja novih radnih mesta za svoje korisnike i obezbeđivanje samoodrživosti centra.

Kreativci iz KEC-a obožavaju voćne rolnice
Kreativci iz KEC-a obožavaju voćne rolnice

Voćne rolnice potražite u radnjama na sledećim lokacijama u Beogradu:

Da! Ja spadam u onih 1% ljudi koji menjaju sve(s)t

Prva priča  koju je Tamara poklonila blogu Konzumiraj život je izabrana među tri mirovne aktivističke priče u BiH. Hvala ti, Tamara. Rađalo se još takvih bezbroj!

Konzumiraj život_Tamara Cvetković

Sledi priča…

Tamara Cvetković, student na Master studijama Filozofskog fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu. Prethodno završen Pedagoški fakultet i Jezička gimnazija „Filip Višnjić“ u Bijeljini. Otišla sa trinaest i po godina u drugi grad. Tragajući za idealima koji su je doveli do sopstvenih saznanja i odluka. Aktivna u mirovnim poljima.

Ovih dana nalazim se u žiži interesovanja. I, drago mi je zbog toga. Dobila sam nekoliko poziva da „svoju“ priču podelim sa drugima. Znam da osobe koje su me to zamolile da uradim, to i zaslužuju. Sećam se reči koje mi i sada odzvanjaju u glavi: „Ti si prava osoba za takvu vrstu priče. Ti si žena zmaj! Promena!“ Na takve reči sam se malo i postidela i zacrvenela. Ali, kasnije uvidevši temu i moju angažovanost na polju izgradnje mira od samog početka, pomislila sam zašto ne. Pisaću. Ispisaću svoju priču.

Ona počinje 25. avgusta “89. godine. U zvorničkoj bolnici rodila sam se ja. Prva od troje dece u svojoj porodici. Plavih očiju. Iz braka Gorana i Esme. Dve osobe koje su me naučile da ljubav može i mora da promeni sve.
Tok života? Moj tok, moja reka života još uvek traje, i nadam se da kao takva će teći još dugo, dugo. Jedan od razloga, sećajući se detinjstva, koje u pojedinim slikama nije bilo baš dostojno detinjstva jednog deteta, a ni mnogih kasnije, jeste da sam uvek bila „drugačija“. Svako je to tumačio na svoj način. Podeljene strane. Mama. Muslimanka. Tata. Srbin. Sredina – srpska. Deca nacionalistički nastrojena. Moji. Tvoji. Naši. Uff, bilo je strašno.

Dešavale su se scene u kojima su pucale rodbinske veze, brakovi, nestajale osobe, gubili kontakti. Ja, koja sam se osećala obeleženom zbog nečeg što ću tek kasnije razumeti, bilo mi je mnogo teško. Živela sam sa osećajem nepripadanja mom mestu. I, danas to ponekad osećam. Posle 15-tak godina. Ali, uvek se setim, da treba koračati napred a iza sebe ostavljati tragove po kojim bih volela da hode moja deca. Ne samo moja. Deca svih nas.
Doživljavala sam da me mama spremi za školu. Kika na sred glave. Suknjica crne boje sa belim tufnama. Bele čarape. Lakovane cipelice. A, vraćam se kući sa iskrivljenom slikom onog kakva sam bila pre nekoliko sati. Pa, zaboga, moja mama je MUSLIMANKA. I, to nije bilo prihvatljivo. NIKAKO. Nekada mi je govorila: „Proći će, sine. Proći će. Samo polako.“ Valjda je to ta surova strana života.

Majčinska ljubav je bezuvetna, darežljiva i bezvremenska.
Majčinska ljubav je bezuvetna, darežljiva i bezvremenska

Sećam se kada je sekla onu malu trakicu sa francuske beretke, da me ne bi „drugari“ zadirkivali u školi. Neke stvari nije smela tati da govori, jer se ponekada i previše zaštitnički odnosio prema nama.
Sećam se kada je deda, mamin tata, došao da vidi da li smo žive, a bio je u Srebrenici. Tada smo ga poslednji put videle. Znam da ona to sebi nikada neće oprostiti. To što ga nije mogla spasiti. Znam poglede njene sestre, a moje ne baš drage tetke, na dženazi, koji su jasno govorili: „Ti si kriva za ovo!“.

Ali, eto, odrastoh i ja. Svugde po malo. Sa pravim skitačkim duhom u sebi. Valjda zbog tog osećaja što nikada nisam volela mesto u koje sam išla u osnovnu školu. Volela sam i volim svoju kuću i dvorište. Svoju porodicu. Dobre ljude. Jer, putujući, upoznala sam ih dosta. Neki su se uklapali u moje „okvire“, a neki ne. Imam osećaj da se i ova moja priča ne uklapa baš u okvire, ali zar je to potrebno ako želimo da promenimo nešto o čemu većina ćuti?

Moja prednost, nad drugima, jeste što sam ja baš takva, rođena kao „bosansko – hercegovačko dete sa greškom“. To je moja vrlina. Moja „greška“. Ali, moje ogledalo. Moj identitet. Jedan od mnogih. Ponekad, kada se zamislim, smatram, da moji roditelji nisu takvi kakvi jesu, ja ne bih bila ovo što jesam. Imam osećaj da sam predodređena da svoj duh širim na mirovnom putu. Mada se često pitam šta to znači. Da li je to da nekoga naučim šta je mir? Ili, možda, da upoznam u nekom drugom moj lek stradanja ka miru? Skladom? Zajedništvom?

Tamara - učesnik projekta PRO-budućnost
Tamara – učesnik projekta PRO-budućnost

Završivši Pedagoški fakultet, imala sam tu sreću da radim određeni vremenski period sa bićima koje najviše volim. Sa decom. Divnim stvorenjima koji u svojim vokabularima nemaju pojmove: mržnja, nasilje, rat. I, kako to da sutra opet imamo ružne stvari ispred ili iza sebe? Jer, znam, da nijedna majka ne bi želela da izgubi svoje dete.

Obostana ljubav. Poklon od Tamarinih đaka
Obostana ljubav. Poklon od Tamarinih đaka

Nalazimo se u 21. veku. Doba tehnologije. Napretka. Političke i ekonomske prevlasti koja vlada oko nas. A mi pokušavamo da promenimo okolinu. Nas 1 % želi da promeni stvari kojih ostalih 99 % smatra smešnim. Ja se smatram ponosnom. Na sebe. Na moje mirovnjake. Jer, uvek je manjina pravila promene. A okolinu možeš samo da promeniš ako si na prvom mestu promenio sebe. Menjajući sebe želim da stvorim povoljno okruženje za naraštaje koji dolaze. U svet u kome mogu slobodno hoditi i pričati sa Majdom, Tatjanom, Imranom, Milenom, Amarom, Sinišom. Bez prekih pogleda, komentara, nasilnih obračuna.

Mirovnjaci - Tamara, Amar i Imran
Mirovnjaci – Tamara, Amar i Imran

Spoznajem sebe konstantno. Bilo je tu uspona i padova. Uvek sam previše maštala i očekivala. I od sebe i od drugih. Ali, to sam ja. Sanjalica. Optimista. Zaljubljenik u svoju različitost. Ali, ta različitost je vidljiva samo meni. Ona je ta koja me ispunjava.
Prolete mi slike detinjstva. Policijskog sata. Trčanja od komšijine kuće do naše. Nekoliko stotina metara udaljenosti. Mama drži brata u naručju, a mene vodi za ruku. Svuda oko nas je mrak. Mrak koji je bio tih devedesetih. Strašnih devedesetih. Jeza i sada. Tata je govorio da bi rat bio smešan da deda nije nestao. I, znam da bi.
Deda ( mamin tata ) bi dolazio i sa sobom bi uvek nosio Štark – ov smoki i krem bananu. Valjda ih zbog toga, i dan danas smatram omiljenim slatkišima. Ili, ‘pak, oni čine onu emotivnu vezu sa njim. Koja je bila veoma kratka. Ali, vrednija od svih koje su mi se desile i koje će mi se desiti. Suze! Krenule su niz lice. Nedostaje! Mogu samo da zamislim kako je mojom mami. Ili, ne mogu. Jedno od ta dva je.

Tamara uživa u prirodi Jahorine, BiH
Tamara uživa u prirodi Jahorine, BiH

Želim da mrak koji je tada bio, više se nikada ne spusti na nas. Kome treba takav mrak? Kome treba da izgubi osobu koju voli? Samo bih volela da na takva pitanja dobijem odgovore.

Tatin tata je bio figura porodice, pogotovo posle rata. Živeo je nekim boemskim stilom života ali, nas je voleo. Nikada nam nije došao a da nije doneo karamelu. Poštovao je moju mamu. A, ona njega još više. Tražila je u njemu očinsku figuru koju je izgubila. Glupi rat. Da li postoji neko, osim moćnika, da mu je doneo nešto lepo?
Želim da sutra kada dođu lepša vremena, ima šta da ispričam svojoj deci. O putu kakav je imala moja zemlja. Prelepa zemlja. Puna prirodnih lepota, divnih ljudi, verske različitosti. Ljudske solidarnosti. Postojbina koju su vekovima činile različite vere i narodi. Predodređeni smo za zajedništvo. Za bolje i lepše sutra.

Lepota prirode, Vodopad Kravice, BiH
Lepota prirode, Vodopad Kravice, BiH

Aktivistkinja. Žena. Mirovnjakinja. Sestra. Profesorica. Rodica. Prijateljica. Unuka. Devojka. Sve ovo čini mene. Brojni identiteti. Satkana iz toliko različitosti, a činim jedno. Živo biće. Koje u sebi ima spoj dve razlike koje se povezuju i nadopunjuju. Zbog toga, jednim delom osećam moralnu obavezu da se pronađem u onih 1 % ljudi koji menjaju sve(s)t.

Projekat PRO-budućnost, poster
Projekat PRO-budućnost, poster

Moj aktivizam počinje još od osnovne škole, kao članicom Crvenog krsta u Milićima. Uvek sam volela da putujem. To je ono što me je na prvom mestu i privuklo. Odrastajući, učeći, spoznavajući, gledajući, shvatila sam da na drugi način treba da doprinesem promenama u društvu. I, bila sam u pravu. Sa svojih 26 godina naučila sam dosta. Ne zadržavajući za sebe ni jednu informaciju koja može pomoći drugima. Delim ideje sa velikim brojem izuzetnih žena, što iz mog okruženja, što u celoj zemlji. Vođene smo istom idejom. Da smo promena koju želimo da vidimo upravo mi. Žene!
Vođene instinktom koji imamo u sebi spremne smo da se zalažemo za sebe i druge. Da menjamo. Volim kada čujem sentencu: „Ma pusti to, to su ženska posla!“ I, jesu.

Tamarin aktivizam
Tamarin aktivizam

Po meni, mi živimo u periodu matrijarhata. Žena je glavna karika svake porodice. Hvala ti tata, ali, mama je mama. Moj model za sve ovo što danas radim, čime se bavim, bila je moja mama. Boginja. Borac. Majka. Sestra. Ćerka. Supruga. Moje ogledalo. Moja podrška. Njen model je model pravog istinskog aktivizma koji se prenosi sa jedne porodice na društvo. Moj model može poslužiti u svim delovima sveta. Svaka žena je jaka. Neke, nažalost, toga nisu svesne, pa postanu žrtve. Sredine. Vremena. Običaja.
Svaka žena treba da ima neku drugu, koja joj služi kao inspiracija. Inspiracija koja je kao nit podrške, koja se obavija oko nje i čini je zaštićenom i sigurnom. Volela bih da budem jedna od njih. Ona koja je anđeo podrške, zaštite i sigurnosti. Jer, ja svoju inspiraciju imam pored sebe.

Tamara i njena inspiracija - mama Esma
Tamara i njena inspiracija – mama Esma

Volela bih da većina žena iz mog života, postanu heroine. Heroine promene. Promena da bi bila vidljiva treba da ima duge korene. Dug proces razvoja. Ja imam koren promene jer mi ženske organizacije omogućavaju da nadograđujem svoje JA i činim promene sitnim koracima. Nadam se da će ti koraci budućim mladim devojkama pomoći u onome u šta veruju i da spoznaju koliko su jake ličnosti.
Živeti u svetu u kojem primat imaju ideologije koje vrede samo za „izabrane“, smatram da je naša uloga u društvu nemerljiva. Kako svojim uticajem bez dovoljno sredstava uz pomoć kojih bi naše ideje bile još vidljivije, tako da smo svakodnevno suočene sa stereotipima i predrasudama.
Stremeći ka boljoj budućnosti, boljem statusu žena, kako u svojim porodicama, tako i društvu, ispred nas se nalazi niz izazova. Izazova koji su nas učinile i čine snažnim i jakim. Želim da svaka širi svoj mirovni aktivizam.

Tamara. Aktivistkinja. Žena. Mirovnjakinja.
Tamara. Aktivistkinja. Žena. Mirovnjakinja.

Ovaj tekst želim da posvetim svim ženama. Pogotovo onim koje nemaju mogućnost da se njihov glas čuje. Posvećujem ga svojoj mami. Mojoj zvezdi vodilji. Hvala ti što si učinila da budem i postanem tvoj odsjaj.

Sutra kada budem mama, biću kao svoja mama. Kao takva, znaću da sam uspela u životu. Da li je to moja vrlina? Ili, je to moja „greška“? Vreme će pokazati.

Moja zelena sveska leči dušu

Hvala Ivani za podsticaj za pisanje… Imajte i vi svoju zelenu svesku!

Konzumiraj život_Ivana Madžarević

Te večeri kada sam odlučila da pišem to je bila jedina sveska u kući koja je imala sve čiste strane koje su čekale da budu ispunjene. Ima tome nekih 12-13 godina. Od tada je uvijek sa mnom. Neka se nađe. Moja mala zelena sveska.

Konzumiraj život_zelena sveska
Uvijek volim da sam okružena ljudima. Šta ću kada volim da se družim, da slušam i da pričam? To sam ja. Opet, imam neke svoje momente, kao i svi mi, one mračne, kada se zatvaram u sebe.
I tada nastupa ona, moja mala zelena sveska. Ishabale su je godine. Trpila je suze, ima na sebi i tragove neke pomorandže, ali tu je. Čeka me, strpljivo da me „sasluša“, da upišem još koji red na njene ishabane strane.

Konzumiraj život_Pisanje leči

Sećam se jedne noći… Da! To je noć kada sam prvi put bila povređena zbog „ljubavi“. Ah ti dečaci. Strpljivo me „slušala“, napisala sam 30 kratkih pjesmica o slomljenom srcu i ponosu na njene strane. Odmah sam osjetila olakšanje. Tada sam imala petnaest godina i mislila sam da je moje pisanje prolazna faza. Ali i dan danas, kada me uhvati nešto, ja se družim sa tom malenom zelenom sveskom. Nikad je nikome nisam pokazala od početka do kraja. Niko nije pročitao sve njene redove. Dobro, samo posebni ljudi su imali dozvolu da zavire i da pročitaju koji red. Ti ljudi su posjedovali moje srce.

Konzumiraj život_Mračne misli
Obožavam svoje roditelje, sestre, braću i prijatelje, pa „čak“ i ovog mog dugogodišnjeg dečka. Mada nekad ni sama ne znam šta me muči, pa ne mogu da pitam za pomoć, da se požalim. No, kada uzmem tu malu zelenu svesčicu, ruka sama piše i duša se otvori. Ko ima isti problem, neka proba. Ništa ne gubi, a može mnogo da dobije. Ja danas imam dosta pjesmica i priča, koje bude sećanja na tužne, kao i na srećne trenutke u mom životu. One su u momentima pisanja predstavljale olakšanje za patnju ili „produbljenje“ sreće. Da, probajte!

Image: 0188763439, License: Royalty free, Property Release: No or not aplicable, Model Release: No or not aplicable, Place: Cape Town, South Africa, Credit line: Profimedia.com, Caiaimage

Svi kažu trebaš imati neki „izduvni ventil“. Ova svescica je moj. Ona zna sve moje patnje, kao i za sve moje najljepše trenutke.
Ljudi pišite! Ne zatvarajte se! Ne trpite! Meni se nekad dešavalo da napišem pjesmu ili priču i odmah je pocjepam i bacim. No bude lakše što sam to „izbacila iz sebe“.

Na kraju, da dodam… Zašto je ta sveska „izabrana“? Rođena sam u proleće, imam neobično zelene oči i ta sveska se zadesila te noći. Čekala je mene.

Konzumiraj život_ljubav i proleće

Nauči da sijaš kao zvezda Danica

Priča će biti podeljena na period pre i posle mog rođenja.
Poučna je. I jaka.
Ovo je priča o jednoj Danici. Mojoj zvezdi. Mojoj majci.
Pre mene…

Od malena je bila zanimljiva, pričljiva i dopadljiva.
Danica je rođena u bogatoj porodici u jednoj jedinoj sobi koju su imali tada. Rođena je brzo, iza vrata. Svaka čast babi na hrabrosti. Bila je četvrto dete u porodici, treće žensko. Treća sreća. Nisam sigurna po kome su joj dali ime. No, nebitno je.
Nije bila neki đak. Bila je luckasta. Sećam se, pričala mi je, da je najmlađoj sestri pekla krastavce za dezert. Taj „dezert“ je bio znak izvinjenja. Od malena je bila zanimljiva, pričljiva i dopadljiva. Nestašna dobrica, koliko mogu da zaključim.
Svi su je pamtili po velikom mladežu na desnom obrazu, plavim očima i osmehu. Uvek se smejela. Kao i sada. Sve je isto.
Da ne zaboravim! Živela je u velikoj bogatoj porodici punoj ljubavi. Za ostalo su se ZAJEDNO snalazili. Nije im bilo teško.

Daje dosta za sreću drugih i time hrani svoju dušu.
Veliki je drug. Dobar provodžija. Išla je sa ujkom preko šuma do jednog dalekog sela kako bi predao ujni pismo. Ujko je bio stidljiv. Zaljubljen. Ona sigurna u njihovu ljubav. Podržala ih je. Ujko i ujna su sada preko 30 godina u braku i imaju dve predivne ćerke. Daje dosta za sreću drugih i time hrani svoju dušu. Uvek je to radila. Kao i sada. Sve je isto.

Brzo se zaljubila. Još se nije odljubila.
Pre više od 30 godina tu zanimljivu, luckastu, dopadljivu, pričljivu dobricu sa velikim mladežom na desnom obrazu je zaveo stidljivi pogled lepotana sa crnom bradom. Da, to je bio moj tata.

konzumiraj život_Ljubav i prateći vokali

Sećam se, jedno veče, čekali smo tatu sa delekog puta. Otvorili smo razne teme. Moje rođenje je uvek zanimljiva tema. Posle toga, zanimljivo je njihovo upoznavanje, ta kratka luda veza i još luđi brak. Priča je sledeća..

Upoznali su se na jednoj igranki (danas žurci). Bio je februar ’83. Ona je tu neplanirano došla. Svratila je po nekoga. Ne sećam se koga. Sećam se da mi je rekla da je nosila u ruci par čokoladnih keksova. Onoga koga je tražila bio je sa tim stidljivim momkom sa crnom bradom, sa tatom. Ona, tako neposredna, je ponudila tog dečka keksom. Uzeo je čokoladni keks u obliku srca. Nije ni stigao da joj se zahvali, ona je otišla svojim putem. Posle te igranke (čitaj: žurke) se nisu videli četiri meseca. Tog 28. juna iste godine su počeli da se zabavljaju. Jako su se zaljubili, nakon tačno dva meseca su se venčali. Kažem ja: „Luda veza, još luđi brak.“ Svaka čast na hrabrosti.

Nego, da nastavim… Te večeri, kad je tata došao sa puta, bio je raspoložen da ispriča ponovo tu priču. Mi, koji smo pomno slušali mamu, želeli smo da čujemo i njegovu verziju priče. Poklapalo se sve, osim jednog detalja koji je dodao:“Imala je savršenu tamno zelenu suknju tog februara ’83.“

Kad je pitam: „Majko, u šta si se tom brzinom toliko zaljubila?“
Ona mi kaže:“ U crnu bradu i belog fiću. Dobar kontrast!“
Obožava da se šali na svoj račun. Uvek je to radila. Kao i sada. Sve je isto.

Danica nije pričala 9 dana te ’83. godine. Tada je bila u komi.
Kažu da su prve godine braka najlepše. Nemam iskustva, ne mogu da trvdim. Tvrdim da su prva tri meseca braka lepa. Pričala mi je mama. Njoj verujem.
Ona je nakon nešto više od tri meseca braka pala u nesvest. Iznenada. Bez simptoma, naznaka. Bila je 9 dana u komi. Ispostavilo se da je aneurizma mozga. Dobro je podnela operaciju, bila je mlada. Izvukla se. Imala je sreće! Imala je sreće da je ostala normalna, kaže. Operacija glave uvek ostavi neke posledice. Jedna je od 1000 koja nije imala nikakve. Ostalo je da bude strpljiva i da sačeka da joj poraste kosa.


Ona je treća sreća. Ja šesta.
Par meseci posle operacije, ostala je u drugom stanju. Morala je da prekine trudnoću zbog jakih tableta koje je pila. Taj prekid trudnoće ju je koštao pet godina borbe. Pet godina bolničkih soba, slušanja različitih mišljenja. Na kraju, kada je došla do dr Đerića (mog drugog tate, kako sebe zove), došli su do zaključka da je ginekolog pri prekidu prve trudnoće napravio veliku grešku. Sve u svemu, Danica je bila i ostala zdrava žena. Medicina je kaznila tih pet godina.
No, ima ona dosta zanimljivih pričica iz bolnice. Dešavalo se da nije želela da ide kući, pošto se sprijateljila sa medicinskim sestrama i doktorima. Kaže da su krišom jele slanine i paradajza i pušile na nekoj maloj terasi. Veliki drug je bila. Kao i sada. Sve je isto.

Konzumiraj život_ Zvezda Danica
U braku, iza sebe je imala: pet spontanih, puno dana provedenih u bolnici, upornost i podršku voljenih. Posle osam meseci ležanja, oktobra ’89. sam ja došla na ovaj svet. Sitna, kao pivska flašica. Imala sam crnu, gustu kosu i plave oči. I dan danas, kada opisuje prvi susret sa mnom krenu joj suze radosnice. Izgleda da je lep osećaj biti majka. Ne znam još uvek.
Ja sam bila obradovanje. Sve sam ih obradovala. Toliko da je moja baka predložila da se zovem Obradovka. Srećom, posle svega, mama i tata su ostali normalni i nisu prihvatili predlog.

Posle mog rođenja…

Nakon dve godine, stigao je brat. I rat.
Nisam bila ljubomorna kad se brat rodio. Znam da sam to savršeno dobro koristila. Na primer, kad nam dođu gosti i donesu dve čokolade, ja uzmem obe čokolade a bratu dam omot. Igrao se time satima. Bio je dobar bata. Nije se bunio. Kao i sada. Sve je isto.
Negde ’92. godine smo morali da idemo iz kuće u kojoj smo živeli zbog rata. Mama, brat i ja smo bili u Srbiji. Tata na ratištu. „Bio je težak period. Trčala si za svakim čovekom koji je imao bradu misleći da je to tata“, kaže majka. Opet, pored mojih nestašluka i bratovih simpatičnih ispada, nije mogla puno da razmišlja. Mada, mislim da nije noćima spavala. Brinula se. Uvek je to radila. Kao i sada. Sve je isto. Žena k’o žena. Majka k’o majka.

Posvetila se nama i za nas živi.
Majka je odlučila da bude domaćica i da isprati temeljno za ono što se borila godinama.

Konzumiraj život_majčinska ljubav
Njen životni poziv je bio da prati naš rast i razvoj. Štitila nas je kao lavica. Nagrađivala i kažnjavala. Danas sam zahvalna na svakoj batini koju sa dobila. Nije bilo lako sa mnom. Priznajem. Smatram da sam na osnovu njene pažnje, otvorenih razgovora i saveta postala ovo što jesam. Hvala, majko!
Sviđa mi se što smo otvoreno pričale o menstrualnom ciklusu, o muško-ženskim odnosima, o novcu, o čišćenju, manirima… Svemu! Bila sam upućena u sve na vreme. Ništa me nije iznenadilo. Majka me pripremila. Pripremala je i moje drugarice na te stvari. Neki, prosto, nisu imali otvoreniji odnos sa svojom majkom. Sa mojom jesu. Ulivala je poverenje. Kao i sada. Sve je isto.

Ona zna da se raduje.
Danica ima tu sposbnost da sebi život učini zanimljivim. To je zbog toga što se raduje i najmanjoj sitnici.
Pre neki dan me je pozvala preko skajpa i rekla je da je jako srećna zbog par teglica šarene salate koju je napravila. Srećna je što je sve lepo ispalo. Srećna što je sve tako šareno. Srećna je što je sve povrće u toj salati iz njene bašte. Srećna je što vidi šarenilo kad je tmuran dan. Srećna je što ima nas. Srećna je što smo srećni. Srećna je kad vidi Jelenine bebe. Srećna je što hoće da bude srećna. Njoj je retko kad tmuran dan. Kaže ona meni: „Sve je u glavi.“

Konzumiraj život_tegla sreće

Moja zvezda Danica će biti ponosna na ovu priču. Ona je primer hrabre žene. Uporne. Da! Sve je u glavi, Danice. Čuvajmo naš razum. Radujmo se, makar, toj šarenoj teglici.

Bilo bi mi jako drago da ovu priču pročita žena (par) koja(i) ima(ju) problema da dobije dete. Volela bih da pričaju sa zvezdom Danicom. Ona je sve savladala šalom i šetnjom. To je njen recept. Tajne sastojke će vam ona odati. Nikad nije bila sebična. Daje dosta za sreću drugih i time hrani svoju dušu. Uvek je to radila. Još uvek radi.

Volim te, zvezdo Danice!