Doviđenja Srbijo! Dobar dan Bratislava! II deo

Konzumiraj život_Milena Milošević

Ovo je drugi deo moje priče sa Evropskog Volonterskog Servisa. Prvi deo možete pročitati ovde.

Februar 2014.
Nakon odmora od nekoliko dana i 2 nedelje provedene u kancelariji usledio je i prvi radni kamp. Prvi radni kamp – prvi izazov. Radni kampovi su kampovi koji traju 2 nedelje sa 10 ljudi iz raznih krajeva sveta koji se okupe zajedno da bi radili na nekom projektu. U ovom slučaju to je bio bilateralni kamp samo između Slovaka i Japanca. Imali smo 2 nedelje da ulepšamo dane starijim osoba i deci sa poteškoćama u razvoju. Bilo je to iskušenje. Nikad nisam učestvovala na radnom kampu. Sada sam pomagala u koordinisanju. Olakšavajuća okolnost je što nisam bila sama. Sa mnom su bile Rita i još jedna koordinatorka.

Doputovali smo do malog gradića Prešova na istoku Slovačke u udruženje Barlička. Naravno, kao grupa koordinatora stižete prvi. Razmišljajući kako će grupa naših učesnika iz Japana stići do dogovorenog mesta oni su se već stvorili pred ulaznim vratima Barličke. Aya, Maiko, Tomoya, Kyomi i Hidehiro doneli su brdo poklona i hrane za sve nas tako da nismo imali problema sa osmišljavanjem programa. Jedan dan bila je to kultura Japana, pravljenje sušija, učenje da jedemo štapćima, moda i sađenje cveća.

Nekad su situacije u kojima smo se našli bile smešne, a nekad i zastrašujuće. Tek što smo ušli i počeli da se predstavljamo jedna baka je glasno zahrkala, a nekoliko trenutaka kasnije jedan deda je pao jer se najeo belog luka i pritisak mu je skočio. U tim trenucima vežbala sam svoju smirenost i liderstvo. Morala sam da umirujem druge iako ni sama nisam znala šta da radim.

Kada je vreme bilo lepo napolju 10 volontera sa različitih krajeva sveta vozalo je i pomagalo bakama i dekama iz udruženja da se prošetaju i odu da vide obližnju reku. To je bio pri put da nas je neko učio kako se koriste kolica, morali smo da budemo pažljivi i nismo smeli da dopustimo da nam se slučajno neka kolica okliznu ili da se u točkovima zaglavi neki kamen da ne bismo doveli bake i deke u opasnost.

02. Februar 2014_Prešova_radni kamp
~Kamp Barlička 2014~

Narednu nedelju proveli smo družeći se na donjem spratu sa decom sa poteškoćama u razvoju. Ima neka lepota u toj njihovoj neverovatnoj sreći i pozitivnoj energiji koju šire. Ta nedelja je vrlo brzo prošla, s obzirom da nas je prošla uspavala i prilično usporila pa smo i sami počeli da praktikujemo popodnevne dremke kao bake i deke. Svakih sat vremena nešto drugo i orginalno.
Povratkom sa kampa puna utisaka i japanskih slatkiša nisam mogla a da ne pomislim na lepotu života i na zahvalnost što učestvujem u ovakvom projektu. Najbolje od svega je što sam sama dospela ovde. Ponos.

Mart 2014.
U martu sam naučila šta znači administrativni posao i kancelarijski rad: unošenje podataka u excel, kako se skenira, fotokopira i štampa. Rita i ja smo imale i prezentacije po školama, gde smo pričale o svom iskustvu i Erasmus programu. Uvek je zanimljivo imati grupu stidljivih tinejdžera i po kog đaka koji se pravi da je faca, sa njima je uvek zabavno. Rita mi je uvek pomagala u radioničarskom radu, starija je i ima više iskustva. Ja sam pazila da ona ne pojede pseću hranu jer nije znala slovački.

Jedna od najupečatljivijih radionica bila je ona koju smo imali u internacionalnoj QSI Bratislava srednjoj školi. Raznolikost dece, njihov timski rad i mnogobrojna pitanja koja su mi postavljali iz sekunde u sekund su bili inspirativni. Oni su takođe učestovali sa nama i učili šta je volonterizam. Mi bismo organizovali rad u nekoj instituciji npr. da uredimo dvorištne nekog zabavišta i svi bismo radili zajedno na tome. Gde god sam išla isprobavala sam slovačke specijalitete brynzove haluški, kapustnicu i pila kofolu.

April 2014.
U aprilu sam išla kući i provela tamo par dana. Bilo je čudno. Kao da sam se vratila iz nekog drugog sveta. I niko nije mogo da razume ono što ja mislim i osećam.

Ovog meseca smo imali on arrival trening. To je trening gde svi EVS volonteri koji su na EVS-u u Slovačkoj dolaze na taj događaj. Po prvi put, nakon dugo vremena, osetila sam se kao da sam baš tu pripadam. Nas 20 delimo anegdote o svom volontiranju, svojoj zemlji i nekim običnim stvarima. Na treningu smo slušali korisne logističke stvari vezane za program, kako najbolje da iskoristimo ovu godinu, o svojim pravima, medicinskom osiguranju. Bili smo na čarobnom mestu koje inače zovu „slovačko more“ a nalazi se u Zemplinkoj Širavi. Kada sam se vratila usledile su prezentacije po školama i obeležavanje dana dece u centru za majke Prešporkovo. Sa decom smo smislili razne programe i igre, crtali, pisali i pevali.

Maj 2014.
Ceo mesec prošao je u pripremi za vođenje kampova. Imali smo 2 treninga: jedan teorijski i jedan praktični, koji su doprineli da budemo što bolji kamp lideri. Priprema je bila detaljna: od toga šta kuvati na radnom kampu do toga kako sa teškim učesnicima i šta raditi u slučaju povrede na radu. Trening je bio u Banskoj Štiavnici, čarobnom srednjovekovnom gradiću.

 

03. Mart 2014_Radionice sa decom
~mentorka Yuliya i ja, 1. maj 2014.~
05. maj 2014_Banska Štiavnici
~Niske Tatry; Vikend, radni kamp~

Kada bismo završili sa treningom obavezno smo išli u Klopačku, kuću čaja i tamo se sladili sa raznim kolačima i čajevima. Jedna soba je prekrivena sunđerima i to je bilo naše omiljeno mesto za izležavanje. Stigla sam da odem i na Niske Tatry, na vikend radni kamp, koji je vodila devojka koja me regrutovala za EVS, Olga. Prvi put sam išla tako visoko i vozila se žičarom. Dobro sam se opremila i kupila sebi planinarske cipele. Sreća je što sam ih imala jer kada smo se vraćali sa planine duvao je vetar, žičara nije radila i mi smo morali peške da se silazimo.

Rita i ja smo stigle par puta da odemo u termalni park Dunajska Streda da bismo se odmorile pred intenzivno radno leto.

Jun 2014. 
Stigao je i prvi letnji kamp – Horse race. Daaa! Kamp sa konjskim trkama. Bio je u mestu Zlatna na Ostrove. Živeli smo u kući blizu farme i svako jutro vozili smo biciklove 2km da bismo do farme došli. Naš zadatak je bio da pomognemo oko pripreme konjskih trka, farbamo i sklapamo prepreke i pomognemo oko održavanja farme. Opet 10 različitih ljudi i nacionalnosti, svi motivisani za rad i složni. Jedan dan nas je gazda farme pustio da jašemo konje, a pomagali su nam iskusniji članovi našeg tima. Ja sam se uplašila, to tako jednostavno izgleda kad vidiš nekog drugog a ja sam ovako samo čekala da me konj zbaci ili udari kopitom u glavu. Srećom, ostala sam živa i bez povrede.

06. jun2014_HOrce race_ja jašem konja
~Horse race kamp 2014, Zlatna na Ostrove~
06. jun 2014_ja na farmi
~ Farbali smo sebe i klupu, Horce race 2014~

Pored priprema za trke radili smo i u bašti brali višnje, čupali korov, hranili životinje i čistili štale. Eee da me je moja mama tada videla, slatko bi se nasmejala. Ja u gumenim čizmama neustrašivo zauzimam štalu i čistim je. Nisam volela nešto ni rad u bašti a ne čišćenje konjskog izmeta a vidite me sad – pravi farmer! Zalasci sunca bili su divni, sunce se utapa u obližnju reku a mi sedimo na šljunkovitim dinama. Kruna svega bio je poslednji dan prava konjska trka, gde smo mi bili sudije i ocenjivali skokove i prolazak kroz poligon. Bodrili smo Saru, koja je bila u našem timu a odlučila je da se oproba u trci. A na tomboli to veče svi smo dobili po šolju.

Jul 2014.
Prijavila sam se da vodim tinejdžerski kamp. Par dana nakon toga proklinjala sam sama sebe. Ovaj kamp bio je isprobavanje mojih granica kao lidera i kao osobe. Rad sa tinejdžerima nije lak, pogotovo onih koji ne žele da budu radnom kampu, već na odmoru. Jedan momak koga su poslali roditejlji bio je alergičan na travu – a tih 14 dana mi smo radili na kalvariji i sređivali travnati prostor. Roditelji momka iz Kadade su mi svakodnevno pisali da pitaju kako se njihov sin uklopio u grupu, da li je jeo, da li mu je hladno i milion drugih pitanja. Trebalo je da bude 3 lidera međutim jedna liderka se razbolela i morala je da se vrati kući. Nije bilo lako zavesti disciplinu a kao šlag na tortu imali smo i krađu. Ukraden je punjač za iphone, koji je bio prilično skup devojci iz Nemačke po koju je tata trebao da dođe na kraju kampa. Otkrili smo lopova, punjač je vraćen ali sve bilo zaista stresno.

07. jul 2014_Dečiji kamp
~Girls wanna have fun~

Aliii nije bilo sve tako crno, išli smo na ekskurziju u Bojnice – dvorac koji izgleda kao Diznijev dvorac. Posetili smo rudnik soli. Bilo je smešno videti nas 20 sa rudarksim kacigama i žutim mantilima. Ja sam uspela da se prosetam i do botaničke bašte, koja je bila ogromna i u sklopu nje nalazila se srednja škola. Tako da šta da vam kažem, uzbudljivo kao u filmu. U julu sam išla kući na par dana i tamo proslavila rođendan. Rita mi je svakodnevno pisala sa njenih kampova, pošto je ona bila u nekim nedovršenim zamkovima gde su spavali u šatorima i borili se sa slepim miševima. Ja sam, opet, dobro prošla.

Avgust 2014. 
Povratak u Barličku, ponovo srećna lica. Ovaj put pozvala sam mlađu sestru da ide sa mnom, pošto je bila malo kod mene u Bratislavi i onda smo zajedno išle u Prešov. Htela sam da vidi kako je u mom svetu, tako da sam bila i sestra i lider. Zajedno sa grupom otišli smo u Košice gde smo posetili trg, muzeje, popeli se na krov crkve. Jedan dan smo pravili gozbu kultura. Svi učesnici su pravili neko specifično jelo iz njihove zemlje i svi zajedno smo pravili kolače, testa i svašta nešto. Prava inspiracija bila je Branka, učesnica kampa u invalidskim kolicima. Lakoća sa kojom se ona kretala i smeškala sve vreme uticalo je na celu grupu.

08. avgust_Košice_sestra i lider
~Klopačka, Banska Štiavnica~

Septembar 2014.
U septembru sam vodila kamp u Integri. Kamp je bio dobar. Vodila sam ga sa Ritom u centru sa odaslima sa invaliditetom. Dve nedelje smo smišljali program. Takođe, uspeli da odemo do obližnjih muzeja i na piknik u park.

09. septembar 2014_radionica o Srbiji
~Integra kamp 2014~

Nakon ovih kampova Rita je učestvovala u organizovanju VEMa (Volunteer Evaluation Meeting), gde sam ja bila jedan od trenera, što je uvek zadovoljstvo. VEM je namenjen za mlade iz Slovačke koji su bili na kampovima u inostranstvu. Bilo je oko 30ak ljudi i slušali smo anegdote sa kampova. Dogovorila sam se sa devojkom koja je koordinarka organizacije koja se zove Včeli da održim prezentaciju i u domu za decu bez roditelja. Držala sam prezentaicju o Srbiji i ispitivala ih razna pitanja, bilo je sjajno.

Novembar 2014.
U novembru sam imala dosta slobodnog vremena. Stigla sam da obiđem Prag, Beč i Brno. U Prag sam išla sa Olgom na par dana. Tamo smo upoznale troje ljudi iz Indije sa kojima smo se stalno družile i skovale novi plan da je naša iduća destinacija Indija! Išle smo sa njima u Room Escape.  Naravno, imaginarna bomba nam je eksplodirala i mi nismo uspeli da osvojimo nagradu, ali bilo je jako zabavno, kao u igrici. Videle smo muzej voštanih figura, trgove, zanimljive zgrade i prošetale smo Karlovim mostom.
U Beču sam bila 5 dana kod drugarice Lejle iz Turske koju sam upoznala na kampu. Beč je zaista čaroban pogotovo tu oko vremena Božića i Nove godine. Prvi put sam bila na božićnom vašaru. Nisam mogla da odolim a da ne probam kojekakve slatkiše. Kao veliki ljubiteljke luna parkova otišle smo u Prater park, vozile se na ogromnom ringišpilu i točku. Bilo je magično. Prošetalo smo do svih onih mesta koje se predlažu turistima i do nekih alternativnih mesta sa kojima je Lejla bila upoznata. U Brnu sam posetila drugaricu koju sam upoznala na razmeni u Makedoniji i za jedan dan stigle smo da prepešačimo Brno i vidimo mnogo zanimljivih stvari.
U novembru se održala Potaborka. To je događaj u INEXu gde se odaje počast liderima i daje se generalna evaluacija kampova. Naravno, dobija se i seritifikat.

11. novembar 2014_dobila sam sertifikat
~Sa Potaborke, osvojih titulu Miss Care~

Decembar 2014.
U decembru sam dosta vremena provela popunjavajući svoj Youthpass, sertifikat koji se dobija nakon što se završi EVS. Sertifikat kompetencija koje ste naučili ili veština koje ste stekli na EVS-u.

12. decembar 2014_ (1)
~Middle term trening, Visoke Tatry~

Naravno morala sam da iskoristim priliku koja se ukazala i vodim vikend kamp ponovo na Zlatnoj na Ostrove i na taj način se oprostim od kampova za ovu sezonu. Farbali smo ogradu farme i pomogli oko hranjenja životinja. Ovog puta je bilo hladno pa smo pešačili ta tri jutra do farme. Moja višnjica na torti bio je middle term trening, koji kao što sama reč kaže treba da bude na polovini EVSa, ali pošto sam ja bila zauzeta kampovima dogovorila sam se organizatorima da ga uradim sa drugom grupom. Trening je bio na Visokim Tatrama koje su u to vreme bile prekrivene snegom.

12. decembar 2014_ (3)
~Visoke Tatry~

Retrospektiva cele godine vrtela se na tom treningu pred mojim očima i mnogo puta sa bila na rubu da zaplačem što se ova avantura uskoro završava.

12. decembar 2014_ (2)
~ Igra poverenja, Middle term trening~

I šta posle EVS-a?
Kada sam se vratila u decembru 2014. bilo je hladno, sve zavejano, belo. Praznici i praznična euforija. Odmah sam počela da se raspitujem za poslove i volontiranja. Moram priznati da mi je EVS jako značio da izgradim svoje samopouzdanje, stručnost i vežbam odnose sa ljudima. Nešto drugačije od onoga što nas uče na fakultetu. Pisala sam Nacionalnoj agenciji i oni su me uputili na “Hajde da…“, trenutno kontakt tačku za Erasmus u Srbiji.

Nakon mog poslatog mejla punog zvezdica i srca vezanih za moj EVS bila sam gost na treningu za akreditaciju i preko leta vodila 2 radionice u Knjaževcu i Nišu vezanih za moj EVS. Par radinonica održala sam i u Novom Sadu.

U februaru 2015. usledio je Annual EVS meeting, gde dolaze svi volonteri iz regiona koji su bili negde na EVS-u. Time se nije završilo moje EVS putovanje.
Prošle godine prvi put sam letela avionom, u Estoniju, u prelepi Tallinn kao prvi srpski Europeer. To je trening za sve oni koji su prošli neki Eramus program na kojem su nas učili na koji način da najbolje promovišemo svoje iskustvo. Kao deo treninga smo išli u škole u Tallinnu i organizovali radionice.

Moju priču o tom treningu možete pročitati ovde, nalazi se na sajtu SALTO SEE.
Kontakt tačka “Hajde da…“ organizuje zajedno sa lokalnim organizacijama radionice u Čačku, Pančevu, Zrenjaninu, Irigu i Pirotu na koje se i vi MOŽETE PRIJAVITI i upoznati me za informacije javite se na  milosevic.milena78@gmail.com

 

00. Budite srećni
~Nije samo roze, može biti i zeleno~

A gde sam ja sada?
Ja sam sada srećno zaljubljena i srećno zaposlena u Kako na Master i redovno sarađujem sa kontakt tačkom.

I za kraj:
Budite dovoljno luckasti i sanjajte veliko, verujte mi želje se ostvaruju!

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s