Moja libanska priča

Ivan Kovacs_Konzumiraj život

Liban – jedna divna zemlja sa divnim ljudima…zemlja, čiju dušu trebate osetiti na svojoj koži.

Na zahtev Ivane Krsmanović podeliću s vama moju libansku priču koja počinje nakon što sam odbranio diplomski rad na Fakultetu Tehničkih Nauka u Novom Sadu, Departman za Građevinarstvo. S obzirom da sam u to vreme već radio za jednu građevinsku firmu iz Libana, ukazala mi se prilika da poslovno posetim tu zemlju. Počeli su pregovori oko plate i uslova. Naravno, hteo sam da izvučem što više iz tih pregovora. Zapravo, jedino bitno mi je bilo samo da odem nekako tamo. Vizu sam dobio u roku od dva dana. U ambasadi nije bilo gužve, ne idu ljudi iz Srbije često u Liban. Jedva sam dočekao da krenem. Dva puta smo odložili putovanje zbog bombaških napada. Na kraju moj šef mi je rekao: „Dođi ako smeš, na svoju odgovornost.“ A ja sam smeo. Reakcija moje šefice u Novom Sadu je bila: „Ne sviđa mi se što ideš, s obzirom na tamošnju situaciju…“ Zamislite tek onda moje roditelje! Spakovao sam najbitnije stvari u kofer (nešto od garderobe, poklone, šal “FK Vojvodina“…) i pošao u nepoznato.

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (5)
Beirut, pogled na Sredozemno more

Kažu da je prvi utisak uvek najbitniji. Moj “prvi utisak“ nije imao nikakve šanse. Stigao sam u Beirut nešto posle ponoći. Taksista koji je trebao da me vozi do grada Tripoli je kasnio 1.5h. Vremenom sam shvatio da je to tamo sasvim normalno i da je dobro što je samo toliko kasnio. Put do Tripolia je trajao nešto duže od sat vremena a izgledao je kao snimanje „Rambo“ filma: vojska na svakom koraku. U to vreme su Ameri optužili Asada i sirijsku vojsku da su upotrebili hemijsko oružje, pa su svi čekali američki napad na Siriju i po nekoj tamošnjoj logici napad Izraela na Liban (pokušaj da shvatiš ovu logiku samo ako si tamo rođen!). Tad sam postavio sebi pitanje da li sam lud, glup ili hrabar? Neka kombinacija ili pak tri u jedan? Srećom, svi su ostali kod kuće (Ameri i njihovi).

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (4)
Beirut, pogled na Sredozemno more

Prvi dani su bili stresni. Sve je bilo novo. Nova kultura, novi običaji… To je trajalo kratko. Ubrzo sam stekao nova prijateljstva i usledili su prvi izleti. Prvi grad koji sam posetio bio je Biblos – zvanično prvi grad na svetu i mesto odakle je azbuka došla u Evropu. Glavni grad Beirut posetio sam samo dva puta. Nažalost, samo dva puta, jer taj grad je priča za sebe. Suprotno tvrdnjama „sa zapada“, ljudi u tom gradu bili su muslimani ili hrišćani, lepo žive zajedno. Nigde još nisam video toliko crkava i džamija jedne pored drugih.

Najviše vremena sam ipak proveo u Tripoliu. Tripoli je drugi najveći grad u Libanu i ujedno glavni grad slatkiša. Grad je podeljen, kao i celi Bliski istok. U nekim delovima kad čovek prošeta ima osećaj kao da se nalazi u jednom razvijenom gradu, dok u nekim drugim delovima grada ni u mislima ne sme prošetati. Kako mi je moj kolega i prijatelj sa posla Denny rekao: „Ni ja ne idem tamo, pa nemoj ni ti.“ Javni prevoz ne postoji. Svi se voze taksijem – svaki taksista vozi između dve tačke u gradu. Dokle god ima mesta u taksiju sviraju i stalno neko ulazi ili napušta taksi. Taksi je pun tek kad nazad “sednu“ četiri putnika, desno od vozača dva, a levo od vozača jedan putnik. Prva greška, koju svaki stranac napravi, je da pita koliko vožnja košta. E onda vožnja zna da bude (i bude) skupa. Mušterija treba sam da proceni koliko će da da i uglavnom niko se ne buni.

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (3)
Izlet sa Fatimom, Dalijom i Khalidom

Nova poznanstva nisam stekao samo na radnom mestu već i u selu gde sam stanovao. Jedno popodne otišao sam da kupim duks. Ušao sam u prodavnicu, rekao: Marhaba (“pozdrav“ ili tako nešto na arapskom) i nekako sam objasnio šta hoću da kupim. Nakon uspešnog poslovanja radnik me pitao odakle dolazim. Samo što sam rekao da sam iz Srbije usledilo je još jedno pitanje:“Milošević?!“ Srećom, nije on svima prva asocijacija na reč “Srbija“. Imao sam čast da preko mog najboljeg libanskog prijatelja Georgesa upoznam kepetana policije grada Tripolija. Pružio mi je ruku i pitao: „Đoković?“ – a ja sam ponosno klimao glavom.

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (2)
Sa Georgesom na poslu u Tripoliu

Tragajući za sličnostima između dve zemlje, kao prvo pada mi na pamet – gost je zakon! Tamo su još bitne porodične vrednosti i više generacija živi ispod istog krova. Kad nekoga ugoste to ne rade formalno, već se trude da gost za to vreme bude deo porodice. U nekim delovima države četiri sata dnevno nema struje. Kad sam to saznao, pitao sam da li zbog rata u Siriji? Odgovor je bio: „Ma jok, to je tako već trideset godina!“. Ipak, umesto da uključe generatore (ko ima), skupe se u dvorištu jednog komšije i pričaju o raznim stvarima, igraju nešto slično šahu. Svako donese nešto, kolač, sok. To me podseća na svoje detinjstvo, kad kompjuter igrice nisu još bile od kruncijalne važnosti, već se družilo na ulici, na igralištu. Ljudi su jednostavno sretni u svojoj tamošnjoj stvarnosti, svako na svoj način. Nisam primetio da im fali “zapadna demokratija“. Ono u čemu smo mi balkanci još slični njima je način razmišljanja o stvarima koje određuju naše živote, a na koje ne možemo da utičemo. Žargonski rečeno – ma opušteno, biće nekako. Dobijao sam i savete kako da se ponašam u neugodnim situacijama. Npr. jedan savet je glasio ovako – „Ako te zaustave, i traže tvoj novčanik ili mobilni, samo im daj, nemoj se buniti!“ Ili kad su me pitali da li sam čuo da je raspisan konkurs za snajperiste… E sad šalu na stranu, ovim nisam hteo da ih predstavim u neozbiljnom svetlu već da kažem da znaju biti opušteni i da pokušavaju živeti normalan život (koji je na svoj način stvarno normalan, jer gore napisano ne treba shvatiti kao ratni izveštaj) u toj, za nas Evropljane nenormalnosti. Zamisliti to “za nas Evropljane nenormalnost“ lako možemo na sledeći način: Kad me neko pita, da li je pametno prošetati ulicama Beiruta ili Tripolia posle 11 p.m., moj odgovor je: „Da li je pametno to učiniti ulicama Beograda ili Novog Sada?“ Kao treća sličnost pada mi na pamet fudbalska reprezentacija Libana (nemaju nacionalni stadion), ali o tome sad ipak neću pisati (navijači znaju zašto).

Moja libanska priča_Konzumiraj život_Ivan Kovacz (1)
Ispred kancelarije pre nego što sam krenuo kući; sa Dalijom, Hibom i Khalidom

Kao iz svakog iskustva, možemo i iz ovog izvući pouke. U čemu mi je pomoglo ovo putovanje? Pomoglo mi je da pobedim sve predrasude prema tamošnjem svetu. Evropljani kažu – Ma ti ljudi su nekulturni; a kod nas (a to važi i za ostatak Evrope) najgledanije emisije su emisije poput Farme, Velikog brata…. Kad stariji ljudi ulaze u autobus ili voz u kojem nema više slobodnih mesta, gotovo svi mladi okrenu glave (čak i u Nemačkoj). Kažu da su nasilni. Pogledajmo samo naše srednje škole u kojima đaci biju nastavnike ili tzv. navijačke grupe terorišu čitave gradove. Nakon što sam upoznao mlade ljude iz tog kraja, shvatio sam da imamo jako slične probleme. Biti normalan više nije „fensi“, već što si veći kreten, to si više napredan. Predlažem svima da, ko god ima priliku da ode tamo, to iskoristi. Ne trebate verovati ni meni ni drugima, već trebate “osetiti“ dušu Libana na svojoj koži. Nije taj svet ni bolji ni lošiji od našeg, jednostavno je drugačiji i na svoj jedinstven način prelep. To je moja poruka vama i to je razlog mog angažovanja oko ovog teksta i da me Obradovka tj. Ivana Krsmanović više ne smara:“Aj napiši nešto, pleaseeee!“

Iako sam svega tri meseca proveo tamo, stekao sam životno iskustvo za tri života, ne pričajući o prijateljima tek. Na postavljeno pitanje da li sam lud, glup… itd., našao sam odgovor tek sad nakon dve godine. Nešto četvrto sam bio: privilegovan. Imao sam privilegiju da upoznam jednu divnu zemlju sa divnim ljudima. Kad se setim nekih story-ja, izleta i uopšte ljudi iz Libana, osećam nostalgiju kao kad mislim na svoje iz Srbije ili uopšte na Srbiju. Bez obzira što sam u međuvremenu napustio firmu preko koje sam tamo bio – i već godinu dana tražim nove izazove u Nemačkoj (koja je nesporno razvijenija od Libana, ali ipak ne može na crtu sa njim, barem kod mene) – preko Facebooka, Skypea i WhatsAPP-a stalno sam u kontaktu sa svojim Libancima. Među prvima mi čestitaju Božić, rođendan. Često pitaju kad ću se vratiti, a moj odgovor je uvek isti: Živim za taj dan, jer moja libanska priča još nije gotova!

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s