Sreća je u svežem vazduhu i letećim mislima

Konzumiraj život_Milena Milošević

Dakle, došao je red da se napiše koji redak ili strana. Nadam se da će me inspiracija držati dovoljno da završim ono što mi je na umu. Uvek mi bude žao kada razmišljam o nečemu što želim da napišem. Mozak jednostavno prestane da funkcionše. Reči se izgube negde. Sada neće biti tako… Udobno sam se smestila za sto pored prozora i naslonila noge na radijator. Noge mi otiču, osećam trnce od šetnje tokom celog ili sedenja u vozu.. Ne znam. Uglavnom, lepo mi je sad.

Ne mogu a da ne zabeležim ovaj trenutak ispunjenosti i sreće. Ne znam zašto…Eto tako! Baš sam srećna! Kroz prozor ulazi svež vazduh. Onaj posle kiše. Specifična svežina. Mada, da se tragovi kiše ne vide, da nisam uspela čizmom da ugazim u koju baru dok sam išla ka stanu, ne bi se moglo reći da je jutros bila čitava salauka. Vetar je duvao kao da će kraj sveta i bila sam primorana da sklopim moj kineski kisobran. U takvim trenucima se zapitam zašto nisam uzela neki normalan kišobran? Ne bi ga vetar tako lako oduvao! Doduše, džaba sve.. Kiša je onako podmuklo sipala sa svih strana. Opet,  moram priznati da sam nekako uživala. Zamišljala sam sebe kao Don Kihota u borbi protiv vetrenjača ili kao junaka neke druge knjige, kao glavnog aktera u pohodu na blago, kao turistu u nepoznatom gradu..

Razbij sivilo. Lepota kiše. Photo by Nemanja Stojiljković
~Razbij sivilo. Lepota kiše. | Photo by Nemanja Stojiljković~

Nekad čisto iz fazona pitam ljude nešto na engleskom čisto da bih si povratila taj osećaj turiste. Recite mi…ima li lepšeg osećaja od biti turista? Ta neizvesnost koja vas tera u nepoznato, taj adrenalin od kog nekad zaboravim da jedem je meni jako topao oko srca i drag. Putovanja u meni izazivaju neku melanholiju. Posebna su. Jedino o čemu misliš je put, stvari oko tebe, novine, ljudi… Volim da putujem. Zato volim vozove i autobuse. Uskoro ću da putujem i avionom. Čeka me prvi samostalni let i to ni manje ni više sa presedanjem, i to ni manje ni više nego u Estoniju, mističnu zemlju koju sam uvek imala želju da posetim.

Nego, srećna sam. Noge su mi na radijatoru. Ja pišem. Misli lete. Sa prozora čuje se buka gradskih autobusa i automobila, po koji komšija kako peva.. i razgovor nekih prolaznika. Obično bi vas gledanje saobraćaja činilo nervoznim. Mene ne. Ne u Novom Sadu. Ovaj grad ima poseban šarm, ta neka čarolija koja se širi gradom pri zalasku sunca je magična… Da! Magična! To je prava reč. Magičan je ovaj grad u koji sam se zaljubila na prvi pogled.

Pogled. Tvrđava. Novi Sad.
~Pogled. Tvrđava. Novi Sad. | Photo by Nemanja Stojiljković~

U početku, za Novi Sad vezivale su me drage uspomene mog lepog detinjstva… Odlasci u SPENS na klizanje, bazene i naravno u Mek Donalds. Kada stanem na led odjednom više ništa nije bilo važno, sve brige ispare i predamnom se stvori druga slika. Da nisam ono što jesam i da sam detinjstvo provela u Novom Sadu bila bih klizačica. Taj osećaj slobode dok kližem ne može se uporediti ni sa čim. Ta divna svetlucava bela masa u kojoj se gubim na običan odraz jedne noge je oslobađujući i poseban.

Dobar dan, Novi Sade!
~Dobar dan, Novi Sade! | Photo by Nemanja Stojiljković~

Sada mi Novi Sad predstavlja nesto drugo. On je moj grad inspiracije, grad hrabrosti, grad odluka, sreće, nežnih poljubaca i tajnih sastanaka. Novi Sad je grad usporenosti. Onako u mom je ritmu. Iako nisam u njemu rođena zovem ga svojim. Silne mogućnosti koje pruža su inspirišuće… On je za svačiji ukus – parola SVAKOM PO NEŠTO. Skrivene uličice, orginalni kafići, tvrđava, kej i toplina srca ljudi čine ga nezaoblanim mestom za turiste i retko ko prema njemu ostane ravnodušan.

Straingers in the night. Centar Novog Sada. Katedrala.
~Straingers in the night. Centar Novog Sada. Katedrala. |Photo by Nemanja Stojiljković~

Ah, da! Turista. Turista – ja. Ja – turista. Nisam neki veliki putnik. Putnik sam. Volim sebe tako da zovem. Imam iza sebe proputovane skoro sve zemlje Balkana plus još koja. Ja sam zaljubljenik u putovanja.  Zaljubljenik sam u šetnje bez cilja, gledanja kroz prozor i istraživanja….

Nekad su nam male stvari potrebne da bismo uhvatili sreću. Na primer, sećanje na jedan dan. Sećam se prošle godine u ovo vreme, taman tu oktobar – novembar. Znam da je bilo hladno jer se sećam da sam nosila zimsku jaknu. Radili smo na farbanju ograde farme konja. Ruke su mi se smrzle što od hladnoće, što od farbanja bez pauze u cilju ranijeg završavanja. Svako jutro išli smo na farmu koja je bila udaljena 2km, i vozili smo se biciklom po šljunkanom putu. Bez obzira na vremenske uslove ja sam bila srećna jer smo uradili lep posao. U kući nas je sačekao upaljen kamin. Nakon večere, ispečene pice za sve nas, seli smo da se odmorimo. Odmarali smo se pored kamina. Nikad nisam obraćala pažnju na kamine. Mislim, lepo oni izgledaju u serijama, filmovima. Ni tada nisam obraćala pažnju. Ali, sada se sećam… Taj dan –  po prvi put u životu zaspala sam u stolici u  blizini kamina nakon popijene šolje čaja. Uspavalo me je pucketanje grančica, dok je u pozadini drveće igralo na vetru. Još mi je lepa muzika u ušima. Kao u serijama, filmovima…

Kamin. Mir. Toplota.
Kamin. Mir. Toplota.

Sitnica koju ću uvek pamtiti – po prvi put u životu sam zaspala na stolici. Inače imam problema da zaspem i u krevetu. Lepo je biti i seljak. Lepo je raditi. Lepo je piti čaj. Lepo je biti turista. Lepo je sećati se. Lepo je čekati taj prvi let. Lepo je osetiti svež vazduh. Lepo je u Novom Sadu. Lepo je pokušati sklopiti misli. Lepo je smejati se. Lepo je pisati. Lepo je…

 

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s